Хроника | |||
Јово Бакић: Ђилас и Вучић су две фракције једне исте олигархије |
среда, 08. јануар 2020. | |
Прича о преузимању Социјалдемократске уније потпуно је депласирана. Нити је странка моја (не подсећам ни најмање, бар се надам, на Чедомира Јовановића и сличне страначке газде), нити је преузимам… Не бих се никада тиме бавио. Реч је о ширем удруживању левичара, чији сам део. СДУ, који већ пет-шест година никакве везе нема са Жарком Кораћем, како је и сам правовремено и недвосмислено потврдио, пре годину дана јавно је позвао све левичаре на удруживање.
Тада су јавно изразили стид због учешћа у приватизацијама током 2000-их, али су и нагласили свој понос на деведесете када су се борили против национализма. Сви који деле левичарске ставове и сматрају да страначко удруживање левичара има смисла, добродошли су, јер нама је сваки паметан и честит човек значајан…, каже социолог Јово Бакић у традиционалном новогодишњем интервјуу за Данас. Уназад већ четири године за празнични број нашег листа објављујемо разговор са Јовом Бакићем, који је до сада био нестраначка личност. Од пре пар месеци Јово Бакић постао је део политичке партије – СДУ. * На кога мислите када кажете да бисте волели да се СДУ придруже још неки? – Мислим нпр. на Маркс 21, али и на друге левичаре. * Зашто они неће? – Мислим да процењују да још није сазрео тренутак за такав корак, али питајте их, да не говорим у њихово име. Помињем моје жеље, али између жеља и стварности каткад постоји раскорак. Има људи који једноставно не желе да уђу у једну страначку организацију. Има анархиста који страначку структуру не прихватају као такву, иако бих волео да их видим међу нама. Па ипак, неки су ту и веома су ме обрадовали својим делатним присуством. * Показало се да постоје ти људи, активисти, који су у стању да изађу на улицу, жртвују се за идеје о друштву, попут оних да нико не сме да остане без крова над главом, па се и физички супротстављају полицији и извршитељима који избацују људе на улице из својих кућа… – Они су суво злато за наше друштво зато што су спремни да у оваквом времену храбро исказују солидарност уопште, а нарочито с онима којима је та солидарност најпотребнија, тј. са сиротињом која се избацује на улицу. У том смислу, солидарност је нешто што је нама неопходно. Међу левичарима је има највише. Они су у последњих неколико година исказали спремност да се жртвују за друге. Дакле, Здружена акција Кров над главом не сме се потценити, јер бори се за оне вредности које овом друштву највише недостају и које би могле да га из блата издигну у звезде. Ту је низ левичарских организација укључено. Волео бих да сви, а не само левичарке и левичари, спречавају избацивање сиротиње на улицу, јер реч је о основној људскости. Ако бисмо бранили сваку старицу и сиромаха који остају без крова над главом, онда бисмо могли да градимо друштво у којем не владају вучји закони… Што се пак левице тиче, можемо да радимо заједно, а да нисмо сви у странци. Ово је једно демократско повезивање и нема љутње на онога ко је одлучио да не буде у странци из било ког разлога.
* Радимо новогодишњи интервју уназад годинама. Можете ли рећи шта се у Вашем схватању друштвене стварности у међувремену променило? Да ли сте пре пар година могли да претпоставите да ћете бити једне овакве политичке структуре? – Другарице и другови су ме позвали да учествујем у удруживању што већег броја левичара. Одлучио сам да им се придружим. Једноставно, неиздрживо је стање, и човек мора да покуша нешто да промени. Као појединац сам се и раније слично понашао, тако да у том смислу нема ништа ново и необично. * Оно што Вам део опозиције и критичка јавност замера је Ваш одлазак на састанак са Александром Вучићем… – А зашто да не одем? Све сам, још пре неколико година, испричао јавности у вези с тим састанком, а стојим на располагању и тужилаштву. Рекао сам да ми је Александар Вучић показао досије Ивице Дачића и његове тројице сарадника. То је оно што је суд у поступку против Лазаревића, нажалост, одбио као доказ. Вучић је показивањем тог досијеа мени, као неовлашћеном лицу, директно прекршио закон. Је ли за то крив он или ја? Мислим да је добро што сам отишао, видео Дачићев подебели досије (главна звезда досијеа је Ивица Тончев, а уз њега су ту Дачић, Лазаревић и Вања Вукић – сви повезани с трговцем дрогом Мишом Бананом) и причао с тадашњим првим потпредседником Владе Републике Србије, приликом чега сам видео на који начин размишља… Одбио сам његову понуду да будем близак напредњацима. * Како се догодио тај позив? Имали сте наступ у јавности и…? – То је било непосредно након мог гостовања у Кажипрсту Б92, када сам рекао, поводом изјаве тадашњег председника Владе Ивице Дачића да не познаје Мишу Банану, да он, судећи према невербалној комуникацији, у широком луку заобилази истину. Док сам се возио колима Б92 ка кући након емисије, позвао ме је Александар Вучић, који је тада био први потпредседник Владе Србије, да ми захвали… Рекао је да је крајње време да се упознамо, да дођем код њега. Дошао сам, причали смо око сат времена. Жалио се да нема с ким да ради, да су његови сарадници неспособни… Питао ме је тада да ли желим „нешто корисно да радим за државу“, на шта сам одговорио да мислим да то већ као предавач на универзитету чиним. Он је предложио да размислим, да има „пуно опција“ за мој ангажман… Не видим у овоме што сам испричао ништа спорно. * Људи из опозиције и јавног живота виде. – Ако је овде нешто спорно, то више говори о њима но о мени. Ко донесе закон о „јавним извршитељима“, тј. о избацивању сиротиње на улицу и одузимању њихових станова, 2011. године? Они га донесоше, а напредњаци га бездушно спроводе. Да ли то објашњава њихово одсуство када треба спречити исељавање сиротиње? Е, сад, шта треба да кажем: „Браво, мајстори, ја сам за вас?“ Па, нисам за вас и никада не могу бити! * Опозиција, која заговара бојкот избора и борбу против власти на улици Вас критикује због тога што сте изјавили да ће грађани јурити по улици представнике актуелне власти, што сте оценили, такође, као жељени исход. – Тако ће бити, јер другачије не може, осим ако се неко из опозиције у одсудном тренутку не договори о опросту режимских грехова. Но, режим је предубоко загазио у мафијашку делатност и више му нема повратка. Читава гунгула око бојкота показује малолетнички статус, у политичком смислу, једног доброг дела друштва. Није добро да бојкот буде главно политичко питање. Он се односи на тактику, никако не на стратегију нити идеологију. Може да буде користан, али се, с обзиром на искуство, таквим углавном није досад показивао. Нарочито је беспредметан када ауторитарна власт ужива подршку великих сила, попут оне у Црној Гори или актуелне у Србији. При томе, потоња ужива подршку како САД и ЕУ, тако Русије и Кине. Бојкот у таквим условима нема никаквих услова да успе, осим ако би се нас неколико стотина хиљада нашло на улици и решило да све оконча. Али, такву решеност грађана, на моју жалост, не видим. * Опозиција која ће бојкотовати изборе има аргумент да када би цела опозиција бојкотовала изборе, они се не би ни одржали или би били очигледно бесмислени. – То просто није тачно. Изаћи ће вам Александар Шапић и покупити гласове опозиције. Вучић би тиме добио сопствену опозицију, класичну режимску, док ћете, с друге стране, ван Скупштине имати сву опозицију потпуно зависну од воље једног богаташа у политици, који има историју договора с оличењем овог ауторитарно-мафијашког режима. Да ли је то пожељно? То је, по мом мишљењу, како са становишта опозиционог делања тако са становишта општег добра, изузетно рђав развој ситуације. Морамо да гледамо ко је шта у животу радио досад. Да видимо шта су радили левичарски активисти, а шта вођи СЗС-а и других опозиционих странака. На пример, Драган Ђилас или Александар Шапић, Чеда Јовановић или Ненад Чанак, Војислав Шешељ, Миша Вацић, Саша Радуловић и Бошко Обрадовић, итд… Дакле, није исто кад имате једну историју учешћа у власти или историју радикално-десничарског односно нечасног делања и када имате историју часне и честите борбе против различитих власти. Био сам против власти СПС-а, ЈУЛ-а и СРС-а током 1990-их, ДСС-а, ДС-а, Г17 плус током 2000-их, као што сам и против овог ауторитарно-мафијашког режима. Да ли сам икада био члан било којега управног или надзорног одбора, а да не помињем владу и скупштину? * Времена су драстична и захтевају и драстично деловање. Да ли имате план на који начин да постанете видљиви у јавности? – Има доста људи који су против изласка на изборе. Износим аргументе против бојкота, али има јаких аргумената за бојкот. Услови су толико лоши да заиста не можете да рачунате на било шта. Шта год урадите, кајаћете се. Но, избори су, ипак, прилика да се допре до већег броја људи. Због чега би левица била талац амбиција једног уског круга опозиционих политичара, који су се смењивали на власти с актуелним режимом у последњих неколико деценија? То су две фракције једне исте олигархије. Ђилас се налазио на челу Кошаркашког савеза Србије када је изашао из политике, а то не бива без сагласности Александра Вучића. Упоредите његове и моје изјаве о режиму Александра Вучића из тог раздобља. Јеремића је Александар Вучић, додуше веома невољно, подржао за генералног секретара УН-а. Опет, упоредите његове и моје изјаве из тога доба о Вучићевом режиму.
* О Ђиласу се говори као политичару који је изиграо закон у неколико наврата, у периоду док је био на власти, али, такође, истина је да је он на слободи и да нема оптужница против њега. – Причао сам с њим око три сата. И он ми је, као и Вучић, али и Јеремић и Саша Радуловић, нудио да уђем у странку, коју је тек требало формирати. Тада је за јавност глумио да се премишља у вези са оснивањем странке, иако је већ одавно одлучио… Рекао сам му отворено да му не верујем. Имајући у виду његово излажење из политике, па враћање, као и ангажман који не би био могућ без пристанка Вучића, поставља се питање и испоставља сумња о томе који су његови мотиви… Против свих његових сарадника се воде кривични поступци. Само против њега не. Дакле, или је потурао људе да потписују правно спорне документе или има договор с влашћу. У том смислу, Ђилас не улива поверење. Он, међутим, може да буде потпуно чист, али ако овакве ствари лако падну на памет, онда није добро да улази у политику, није добро за опозицију овом режиму, за коју се наводно залаже. Ако је твоје име хипотека за неки покрет, онда немој бити на челу, буди у позадини, ако желиш да помогнеш. * Шта Вам говори то што, ипак, јесте на челу? – Та опција никада не може победити Александра Вучића. Зато њима одговара да бојкотују изборе. То је сјајан изговор, тим пре што се подудара са захтевом једног дела с правом огорчених грађана. СЗС је потписао споразум с тим делом грађана о бојкоту. А шта значи споразум? То значи да су претходно имали спор с народом, па су се са њим као споразумели. Али, они се са већим делом народа никада не могу споразумети, што значи да никада неће доћи на власт. * Ту је реч, ипак, о политичарима који имају новац. Имају новац за кампању за бојкот. А ви? – Ниједан крупни капиталиста иза нас неће стати, јер бранимо интересе обесправљеног и већинског дела грађанства. Но, како доћи до више од половине грађана у условима њихове заокупљености свакодневним преживљавањем и блокаде средстава масовног општења? Узгред, када сте последњи пут видели неког левичара на било којој телевизији с националном покривеношћу? Како допрети до људи који су згађени политиком, који не подносе Вучића, али ни СЗС… Било би катастрофално да Шапић, који зацело клизи ка радикалној десници, на основу спортске славе, „прода“ тим грађанима причу да је он истинска алтернатива. Недостатак новца морамо да надокнадимо одушевљењем. * Има ли овдашње друштво неке специфичности, када верујете у то? Видели смо да је левичарска кандидаткиња на председничким изборима у Хрватској, и поред велике подршке значајних јавних личности, ипак освојила врло мало гласова. – Овај простор се не разликује од Европе у целини. ЕУ иде оштро удесно. Све је рђавија творевина. Уопште нисам сигуран да тамо треба ићи. Ако ћемо се ограђивати зидовима и бодљикавом жицом кроз коју ће тећи струја, онда је то историјска пропаст. Наши крајеви не одударају од тог тренда. Заглављени смо у четничким и усташким сновима. С њима можемо комотно да се прикључимо ЕУ. Овакви какви смо, таман одговарамо. Мени се од тих и таквих „европских вредности“ повраћа. * Где је онда овде простор за инцидент? За успех левице… – Ако будемо добро организовани, све је могуће. Не бих у ово улазио да не верујем у успех. Но, неопходна је и коренита промена међународних околности. Сутра, рецимо, да добијемо власт, шта ће бити? Видели смо са Сиризом како пролази левица на полупериферији светског капиталистичког система. Ми смо још даље, на периферији. Ту вам ломе кичму повериоци, банке, велике силе… Тешко можете да опстанете без јаког међународног повезивања левице. Она не може да успе на једном национално ограниченом подручју. * Очекивало се, с обзиром на Ваше претходно ангажовање, да ћете се приклонити Не да(ви)мо Београд. – Потпуно отворено кажем да ме је НДБГ разочарао. Нису посвећено радили на формирању Грађанског фронта. Подржали су струју УПСС-а Ниша, у којој је један „спавач“ разарао не само УПСС, већ и ГФ. Није случајно пет од 13 организација иступило летос из Грађанског фронта. Поред тога, запрепастило ме је да им је пола године требало да усвоје програмска начела која су написана још у мају. * Колико је, према Вашем мишљењу, потребно времена да се направе ти обрти у друштвима, да идеје левице, солидарности, једнакости… постану доминантне? Да ли је то могуће замислити и пројектовати са ове тачке гледишта? – Свестан сам да у овом трену све говори против вредности за које се залажем. Но, често цитирам Грамшија: „песимизам интелекта, оптимизам воље“. Живео је у епохи фашизма, а ни наша се много не разликује. Ауторитарни и ксенофобични национализам већ је наметнут, без обзира да ли га спроводе бестидни крајњи десничари или лицемерни конзервативци односно либерали. Левичари се оваквом злом и наопаком времену морају оштро и непомирљиво супротставити. Као грађанин, надам се да ћу показати да социолог у мени није у праву. (Данас) |