Jelena Ponomarjova: Geneza sirijske krize i večiti rat SAD

Ziaudin Sardar i Meril Vin Devis su u knjizi „Zašto ljudi mrze Ameriku“ prebrojali da je u periodu od 1890. (vojna akcija SAD u Argentini) pa do 2001. g. (početak operacija u Avganistanu) izvedeno 124 američke intervencije na različitim delovima zemljine kugle. Pri tom, kako navode autori, u intervencionističkoj politici SAD su posebno mesto uvek zauzimale provokacije. Primeri? Izvolite

I deo

U periodu Velike depresije 32. predsednik SAD i jedan od najpoznatijih državnika prve polovine 20. veka Frenklin Delano Ruzvelt je izjavio: „Jedan od mojih glavnih zadataka je da sačuvam od samoubistva bankare i biznismene“. Ta dirljiva briga se pretvorila u najveću tragediju čitavog čovečanstva – pretvorila se u Drugi svetski rat, čiji su glavni podstrekači postali američki industrijalci i finansijeri. U tom ratu je poginulo preko 54 miliona ljudi, 90 miliona je ranjeno, od kojih je 28 miliona ostalo u životu kao invalidi.

Drugi svetski rat je rešio mnoge probleme američkog establišmenta, ali ni izdaleka nije sve: Sovjetski Savez ne samo da je izdržao, već se pretvorio u velesilu. Glavni zadatak koju je sebi postavio F.D. Ruzvelt je rešen u celosti, pa i preko toga – Sjedinjene Američke Države su se pretvorile u svetski finansijski centar. U julu 1944. u gradiću Breton-Vudsu, na međunarodnoj konferenciji pobednika, postavljene su osnove institucijama kakve su Međunarodna banka za rekonstrukciju i razvoj (od 1960. – Svetska banka) i Međunarodni monetarni fond (MMF). Tada je i dolar proglašen za jednu vrstu svetskog novca, uporedo sa zlatom. Do tog trenutka SAD su kontrolisale 70% svetskih rezervi zlata. A u samim Sjedinjenim Državama na kraju rata je postojalo 129 milijardi dolara likvidne akumulacije (i po današnjim merilima kolosalna količina novca!).

Taj novac koji su „zaradili“ američki bankari i industrijalci preko patnje i smrti miliona ljudi predstavljale su snažan stimulans za proizvodnju roba za široku potrošnju i kapitalnu izgradnju. Da i ne pominjemo međunarodni status, koji je dat SAD-u. Čak i takav rusofob i ideološki neprijatelj naše zemlje, kakav je Z.Bžežinski, je priznao: „Paradoksalno je, da je uništenje nacističke Nemačke ojačalo međunarodni status Amerike, iako ona nije odigrala odlučujuću ulogu u vojnoj pobedi hitlerizma. Zasluga za tu pobedu treba da se prizna Staljinovom Sovjetskom Savezu“. Kako god mislili – upravo u tom poslednjem svetskom ratu je postavljena baza za savremenu hegemoniju Amerike.

Rezultati velikog i strašnog rata su kod onih koji su zaista vladali Amerikom formirali jedinstven model ponašanja: sopstveni problemi će se uvek rešavati preko leđa drugih zemalja i naroda. Tokom čitavog posleratnog vremena SAD su pribegavale agresiji uvek kada su se kod njih pojavljivali bilo ekonomski problemi, bilo kada je trebalo da se pažnja odvuče od nepopularnih ekonomskih mera u samoj zemlji.

Tako je rat u Koreji postao reakcija na prvu posleratnu ekonomsku recesiju 1949. godine. Napad na Liban je došao posle recesije 1957. – 1958, agresija protiv Vijetnama je bila reakcija na recesiju iz 1967, a Karterovo „lansiranje“ drugog kruga hladnog rata - na recesiju iz 1979. godine. Ekonomski pad u 1981. – 1982.g. je omogućio ne samo Reganovo „vojno kejnsijanstvo“, već i američki „prilaz“ Nikaragvi i Grenadi. Neću ni da pominjem zamašne operacije SAD/NATO u 21. veku – Avganistan, Irak, Libija.

Na agresivni karakter spoljne politike SAD kao reakciju na unutrašnje probleme skreću pažnju i mnogi američki naučnici i pisci. Tako najveći istoričar prve polovine 20. veka, jedan od osnivača ekonomskog pravca u istoriografiji SAD, autor rada u 4 toma „Postanak američke civilizacije“ Charles Austin Beard (1874-1948. g.) je smatrao da od pobede nad Japanom 1945. godine SAD vode „večiti rat radi večitog mira“.

Pokušavajući da se ogradi od velikog broja radova Č.O.Birda, poznati američki pisac-liberal Gor Vidal je 2002. godine izdao knjigu „Zašto nas mrze“ gde je na više stranica postavio tabele vojnih i drugih operacija koje su Amerikanci vršili do 2001. godine. Pri tom „autor iz samilosti (prema čitaocima – J.P.) nije nabrojao vojne operacije koje je izvodila CIA u inostranstvu, na primer 1953. u Gvatemali, ili takođe 1953. u Iranu kada je zbačen Mosadek, ili u Čileu, kada je zbačen Aljende, itd.“, a najvažnije je, podvlači Gor Vidal, da „u tih nekoliko stotina ratova protiv komunizma, terorizma, droge, a ponekad i potpuno nejasno protiv čega, do kojih je došlo između događaja u Perl Harburu i „crnog utorka 11. septembra 2001. g., mi smo (Amerika – J.P.) težili da prvi nanesemo udarac. Ali mi smo dobri momci, zar to nije istina? “ (kurziv – J.P.).

Sa svoje strane Ziaudin Sardar i Meril Vin Devis su u knjizi „Zašto ljudi mrze Ameriku“ prebrojali da je u periodu od 1890. (vojna akcija SAD u Argentini) pa do 2001. g. (početak operacija u Avganistanu) izvedeno 124 američke intervencije na različitim delovima zemljine kugle. Pri tom, kako navode autori, u intervencionističkoj politici SAD su posebno mesto uvek zauzimale provokacije. Primeri? Izvolite:

1898. g. je organizovana eksplozija američkog broda „Men“, za šta su optuženi Španci. Rezultat: SAD su počele rat protiv Španije.

7.5.1915. SAD su doveli „Luzitaniju“ na nišan nemačkih podmornica. Linijski brod čije je ime bilo prefarbano, i koje nije imalo ni jednu podignutu zastavu, namerno je dovedeno u zonu koju je nemačka vlada označila kao „zona podvodnog ratovanja“. Prema uslovima koji vladaju u ratno vreme, „Luzitaniju“ je nemačka podmornica torpedovala i ona je potonula. Od 1959 ljudi koji su se nalazili na brodu, poginulo je njih 1198. Taj incident je iskorišćen za informacioni pritisak na javno mnjenje mnogih zemalja, kako bi one promenile svoj odnos prema Nemačkoj.

1941. godine Ruzvelt je bio potpuno upoznat sa napadom koji se sprema Perl-Harburu, ali ništa nije uradio, jer je bio neophodan povod da bi se stupilo u rat.

1964. godine došlo je do Tonkinškog incidenta, koji je poslužio kao povod za početak rata u Vijetnamu.

Eksplozija kula-bliznakinja 11.09.2001.g. je postala povod za vojnu intervenciju u Avganistanu.

Bajkoliki nuklearni program Iraka je postao povod da se ta zemlja uništi. Nad Iranom i Severnom Korejom odavno visi nuklearni provokacioni povod. A sada je na redu - hemijsko oružje u Siriji…

***

II deo

Genezu sirijske krize stvara sama priroda hegemonije SAD. Ali zašto se sada, baš upravo sada, u Vašingtonu toliko teži „konačnom rešavanju“ sirijskog pitanja? Zašto su se okrenuli već proverenoj šemi – provokaciji? I zašto su je tako loše pripremili?!

Pogubnu karakteristiku spoljne politike SAD je dao još jedan američki naučnik – Arno DŽ. Majer, zaslužni profesor istorije na Prinstonskom univerzitetu. Svoj članak „Zakasnele misli“ o događajima od 11.09. on nije mogao da objavi u SAD,  „najdemokratskijoj zemlji sveta“. Objavio ga je u francuskim novinama „Mond“. Citiram:

„U novije vreme, sve do skorašnjih događaja, individualni terorizam je smatran za oružje slabih i siromašnih, a državni i ekonomski terorizam je predstavljao oružje moćnih. U obe vrste terorizma važno je razlikovati objekat i žrtvu. U slučaju napada na Centar međunarodne trgovine ta razlika je potpuno jasna: objekat je najjači simbol i koncentracija globalne korporativne i ekonomske moći, a žrtva su nesrećnici, uglavnom obični službenici. Kod Pentagona je potpuno drugačije: tamo se nalazi najviša vojna komanda… kapitalističke globalizacije, za koju je napad, ako se izrazimo upravo njegovim jezikom, ljudskom životu naneo „sporednu“ štetu.

Bilo kako da bilo, od 1947.godine Amerika se pretvorila u glavnog prestupnika-probijača u tom poslu, krivog za „držanje prvog mesta“ u državnom terorizmu, pre svega u odnosu prema zemljama „trećeg sveta“, mada se ta činjenica zato, po pravilu, ignoriše. Osim stalne podrivačke delatnosti i svrgavanja vlada zbog suparništva sa Sovjetskim Savezom u godinama „hladnog rata“, Vašington je pribegavao političkim ubistvima, formirao je surogate eskadrona smrti i odrede takozvanih boraca za slobodu (tipa ben Ladena). Organizovao je ubistvo Lumumbe i Aljendea i pokušavao atentate na Kastra, Gadafija i Huseina, čak je i veto stavljao na svaki pokušaj obuzdavanja izraelskog kršenja međunarodnih sporazuma i rezolucija UN i politike koju on vodi, „pobedničke“ u međunarodnom terorizmu (kurziv je moj – J.P.).“

Genezu sirijske krize stvara sama priroda hegemonije SAD. Ali zašto se sada, baš upravo sada, u Vašingtonu toliko teži „konačnom rešavanju“ sirijskog pitanja? Zašto su se okrenuli već proverenoj šemi – provokaciji? I zašto su je tako loše pripremili: kadrovi video-snimka sa unapred režiranom porukom podmetnuti su svetu kao „dokaz“ hemijskog napada koji je, kako kažu, izvršila sirijska armija, a što je postalo očigledno skoro odmah posle njihovog pojavljivanja u medijima?!

Činjenica da se radilo o provokaciji zvanično je potvrđena u toku 24. zasedanja Saveta UN za ljudska prava, 9. septembra, na brifingu „Ljudska prava i oružani konflikti: pretnje SAD da će koristiti silu protiv Sirije i međunarodno pravo“. Kako je o rezultatima sastanka konstatovano u saopštenju za medije, „prikazani su ubedljivi dokazi činjenice da su video-snimci i fotografije žrtava hemijskog napada u predgrađu Damaska 21.avgusta isfabrikovani unapred. Auditorijumu su prikazani iskazi mnogobrojnih svedoka koji su jednoglasno tvrdili da su hemijsko oružje u rejonu Istočne Gute koristili baš pobunjenici. Rezultati istrage incidenta koju su izvršili aktivisti i svedočenja aktivista su predati Nezavisnoj komisiji za istragu o događajima u Siriji“.

Međutim – zašto su se Sjedinjene Države povukle? Toga nije bilo u pravilima globalnog lidera, a i odavno već UN za Ameriku ne predstavljaju nikakav autoritet.

Kako je već istaknuto - SAD su navikle da svoje probleme rešavaju preko međunarodnih konflikata. Eto - tu su koreni krize u Siriji, baš kao i uzroci njene eskalacije.

Prvo, danas se ekonomija SAD približava „fiskalnoj provaliji“. U takvim uslovima je u principu postalo nemoguće ispunjenje obećanja koja je Obama davao u toku svoje predizborne kampanje – smanjenje poreza, povećanje plata, legalizacija migranata. U zemlji je došlo do pat političke situacije koju prati pad popularnosti Obame i njegovog tima. Za savetnike i analitičare Bele kuće izlaz se vidi u „malom pobedonosnom ratu“. Zgodnije mesto od izmučene i razorene Sirije za jedan takav rat teško da se može naći. A rešavanje ekonomskih problema zemlje preko vojne intervencije u drugoj zemlji spada u „dobru“ tradiciju Anglosaksonaca.

Drugo, snage koje stoje iza Obame aktivno podržavaju i realizuju projekat „haosa kojim se može upravljati“: od Mauritanije pa do Kirgizije i Kašmira. „Luk nestabilnosti“ koji vodi od Balkana po logici stvari treba da stigne i do Rusije i Kine.

Međutim, na tom putu ka globalnoj destabilizaciji došlo je do stvaranja „problema“: Sirija. Između ostalog, Damask predstavlja saveznika tri velike države istovremeno – Rusije, Kine i Irana. Za Rusiju Sirijci nisu samo saveznici već i prijatelji, kako je to specijalno podvukao Vladimir Putin.

Što se tiče „haosa“, on je potreban iz vrlo konkretnih razloga. Između ostalog i zbog tranzita ugljovodonika. Ali i tu se opet umešao ruski faktor! Pretpostavljam da eskalacija sirijske krize treba da se posmatra kao direktna reakcija na aktiviranje ruske politike u energetici. Stvar je u tome da je 13. avgusta predsednik Rusije V. Putin u toku posete Bakuu postigao ozbiljan dogovor u vezi sa tranzitom nafte: ruska kompanija „Rosneft“ je sa azerbejdžanskim partnerima potpisala odgovarajuće ugovore; određeni su i novi pravci i formati kooperacije u sferi korišćenja nafte kao energenta. Pri tom – potpisani sporazumi nose dugoročan karakter – perspektiva „za 15 godina, možda i 20, odnosno postavljena je dobra osnova za saradnju za mnogo i mnogo godina unapred“. O rezultatima sastanka je predsednik Azerbejdžana Iljham Alijev rekao da „od aktivne saradnje, koordinacije naših napora, mislim, zavisiće jako mnogo za regionalnu energetsku problematiku. Mi smo raspoloženi za odlučnu saradnju, za učvršćenje zajedničkog rada sa Rusijom u tom važnom pravcu ekonomskog i političkog razvoja.“ A suvi ostatak tog sastanka je formiranje naftne veze na relaciji Rusija – Azerbajdžan, odnosno upravo ono čega se Zapad toliko boji i protiv čega jako dugo radi.

Geneza sirijske krize je od početka u mnogom zavisila od tranzita tog energenta. Zna se da su u južnom delu Sredozemnog mora otkrivena nalazišta gasa – i u priobalju, i na teritoriji Sirije (Kara). U sirijskoj krizi postoji još jedan faktor „gasa“: ukoliko bude svrgnut režim B.Asada, Katar, koji izvozi komprimovani prirodni gas, dobiće mogućnost da „plavo gorivo“ transportuje neposredno sa obala Sredozemnog mora do teritorije Sirije. Najmanje što se u tom slučaju može desiti je da se obim njegovog izvoza duplira i da se usput iskomplikuje izvoz Irana. Jačanje Katara na tržištu gasa automatski vodi pogoršanju pozicija ruskih kompanija. A ako se tu doda kontrolisanje alžirskog gasa (što Amerikanci vrlo aktivno rade), to već vrlo ozbiljno preti blokadom kompletnog izvoza ruske nafte i gasa.

Govoreći o ratovima na Bliskom Istoku zbog nafte i gasa ne sme se zaboraviti ni borba koja se rasplamsava oko „Južnog toka“. Ali, to je posebna tema.

Za eskalaciju sirijske krize i agresivnu poziciju Vašingtona postoje i drugi razlozi. Na primer – težnja da se raskine veza „Teheran – Damask – Hezbolah“ koja pravi probleme i SAD-u, a i Izraelu. Ali, u pokušajima da se „konačno reši“ sirijsko pitanje najvažnija ipak ostaje demonstracija Rusiji i svim ostalim: u svetu će biti onako, kako reše SAD i nadnacionalne strukture globalnog upravljanja, koje su iza njih.

I tu bi baš bio zgodan momenat da se prisetimo Staljinovih reči koji je često voleo da kaže: „Postoji logika namere, ali postoji i logika okolnosti. A logika okolnosti je jača od logike namere“. Pa, eto – proizilazi da su provokatori i palikuće zaboravili na logiku okolnosti! Zaboravili su da su se promenili i Rusija i svet. Jednopolarnog sistema više nema, i prema galami Vašingtona Moskva se više neće odnositi onako kako se odnosila poslednjih dvadeset godina.

Istovremeno priznajemo da je sirijska kriza još uvek jako daleko od rešenja. Pred Sirijom su napregnuti i iznurujući diplomatski okršaji.

(Fond strateške kulture, 26. 9. 2013)