Јелена Пономарјова: Генеза сиријске кризе и вечити рат САД

Зиаудин Сардар и Мерил Вин Девис су у књизи „Зашто људи мрзе Америку“ пребројали да је у периоду од 1890. (војна акција САД у Аргентини) па до 2001. г. (почетак операција у Авганистану) изведено 124 америчке интервенције на различитим деловима земљине кугле. При том, како наводе аутори, у интервенционистичкој политици САД су посебно место увек заузимале провокације. Примери? Изволите

I део

У периоду Велике депресије 32. председник САД и један од најпознатијих државника прве половине 20. века Френклин Делано Рузвелт је изјавио: „Један од мојих главних задатака је да сачувам од самоубиства банкаре и бизнисмене“. Та дирљива брига се претворила у највећу трагедију читавог човечанства – претворила се у Други светски рат, чији су главни подстрекачи постали амерички индустријалци и финансијери. У том рату је погинуло преко 54 милиона људи, 90 милиона је рањено, од којих је 28 милиона остало у животу као инвалиди.

Други светски рат је решио многе проблеме америчког естаблишмента, али ни издалека није све: Совјетски Савез не само да је издржао, већ се претворио у велесилу. Главни задатак коју је себи поставио Ф.Д. Рузвелт је решен у целости, па и преко тога – Сједињене Америчке Државе су се претвориле у светски финансијски центар. У јулу 1944. у градићу Бретон-Вудсу, на међународној конференцији победника, постављене су основе институцијама какве су Међународна банка за реконструкцију и развој (од 1960. – Светска банка) и Међународни монетарни фонд (ММФ). Тада је и долар проглашен за једну врсту светског новца, упоредо са златом. До тог тренутка САД су контролисале 70% светских резерви злата. А у самим Сједињеним Државама на крају рата је постојало 129 милијарди долара ликвидне акумулације (и по данашњим мерилима колосална количина новца!).

Тај новац који су „зарадили“ амерички банкари и индустријалци преко патње и смрти милиона људи представљале су снажан стимуланс за производњу роба за широку потрошњу и капиталну изградњу. Да и не помињемо међународни статус, који је дат САД-у. Чак и такав русофоб и идеолошки непријатељ наше земље, какав је З.Бжежински, је признао: „Парадоксално је, да је уништење нацистичке Немачке ојачало међународни статус Америке, иако она није одиграла одлучујућу улогу у војној победи хитлеризма. Заслуга за ту победу треба да се призна Стаљиновом Совјетском Савезу“. Како год мислили – управо у том последњем светском рату је постављена база за савремену хегемонију Америке.

Резултати великог и страшног рата су код оних који су заиста владали Америком формирали јединствен модел понашања: сопствени проблеми ће се увек решавати преко леђа других земаља и народа. Током читавог послератног времена САД су прибегавале агресији увек када су се код њих појављивали било економски проблеми, било када је требало да се пажња одвуче од непопуларних економских мера у самој земљи.

Тако је рат у Кореји постао реакција на прву послератну економску рецесију 1949. године. Напад на Либан је дошао после рецесије 1957. – 1958, агресија против Вијетнама је била реакција на рецесију из 1967, а Картерово „лансирање“ другог круга хладног рата - на рецесију из 1979. године. Економски пад у 1981. – 1982.г. је омогућио не само Реганово „војно кејнсијанство“, већ и амерички „прилаз“ Никарагви и Гренади. Нећу ни да помињем замашне операције САД/НАТО у 21. веку – Авганистан, Ирак, Либија.

На агресивни карактер спољне политике САД као реакцију на унутрашње проблеме скрећу пажњу и многи амерички научници и писци. Тако највећи историчар прве половине 20. века, један од оснивача економског правца у историографији САД, аутор рада у 4 тома „Постанак америчке цивилизације“ Charles Austin Beard (1874-1948. г.) је сматрао да од победе над Јапаном 1945. године САД воде „вечити рат ради вечитог мира“.

Покушавајући да се огради од великог броја радова Ч.О.Бирда, познати амерички писац-либерал Гор Видал је 2002. године издао књигу „Зашто нас мрзе“ где је на више страница поставио табеле војних и других операција које су Американци вршили до 2001. године. При том „аутор из самилости (према читаоцима – Ј.П.) није набројао војне операције које је изводила ЦИА у иностранству, на пример 1953. у Гватемали, или такође 1953. у Ирану када је збачен Мосадек, или у Чилеу, када је збачен Аљенде, итд.“, а најважније је, подвлачи Гор Видал, да „у тих неколико стотина ратова против комунизма, тероризма, дроге, а понекад и потпуно нејасно против чега, до којих је дошло између догађаја у Перл Харбуру и „црног уторка 11. септембра 2001. г., ми смо (Америка – Ј.П.) тежили да први нанесемо ударац. Али ми смо добри момци, зар то није истина? “ (курзив – Ј.П.).

Са своје стране Зиаудин Сардар и Мерил Вин Девис су у књизи „Зашто људи мрзе Америку“ пребројали да је у периоду од 1890. (војна акција САД у Аргентини) па до 2001. г. (почетак операција у Авганистану) изведено 124 америчке интервенције на различитим деловима земљине кугле. При том, како наводе аутори, у интервенционистичкој политици САД су посебно место увек заузимале провокације. Примери? Изволите:

1898. г. је организована експлозија америчког брода „Мен“, за шта су оптужени Шпанци. Резултат: САД су почеле рат против Шпаније.

7.5.1915. САД су довели „Лузитанију“ на нишан немачких подморница. Линијски брод чије је име било префарбано, и које није имало ни једну подигнуту заставу, намерно је доведено у зону коју је немачка влада означила као „зона подводног ратовања“. Према условима који владају у ратно време, „Лузитанију“ је немачка подморница торпедовала и она је потонула. Од 1959 људи који су се налазили на броду, погинуло је њих 1198. Тај инцидент је искоришћен за информациони притисак на јавно мњење многих земаља, како би оне промениле свој однос према Немачкој.

1941. године Рузвелт је био потпуно упознат са нападом који се спрема Перл-Харбуру, али ништа није урадио, јер је био неопходан повод да би се ступило у рат.

1964. године дошло је до Тонкиншког инцидента, који је послужио као повод за почетак рата у Вијетнаму.

Експлозија кула-близнакиња 11.09.2001.г. је постала повод за војну интервенцију у Авганистану.

Бајколики нуклеарни програм Ирака је постао повод да се та земља уништи. Над Ираном и Северном Корејом одавно виси нуклеарни провокациони повод. А сада је на реду - хемијско оружје у Сирији…

***

II део

Генезу сиријске кризе ствара сама природа хегемоније САД. Али зашто се сада, баш управо сада, у Вашингтону толико тежи „коначном решавању“ сиријског питања? Зашто су се окренули већ провереној шеми – провокацији? И зашто су је тако лоше припремили?!

Погубну карактеристику спољне политике САД је дао још један амерички научник – Арно Џ. Мајер, заслужни професор историје на Принстонском универзитету. Свој чланак „Закаснеле мисли“ о догађајима од 11.09. он није могао да објави у САД,  „најдемократскијој земљи света“. Објавио га је у француским новинама „Монд“. Цитирам:

„У новије време, све до скорашњих догађаја, индивидуални тероризам је сматран за оружје слабих и сиромашних, а државни и економски тероризам је представљао оружје моћних. У обе врсте тероризма важно је разликовати објекат и жртву. У случају напада на Центар међународне трговине та разлика је потпуно јасна: објекат је најјачи симбол и концентрација глобалне корпоративне и економске моћи, а жртва су несрећници, углавном обични службеници. Код Пентагона је потпуно другачије: тамо се налази највиша војна команда… капиталистичке глобализације, за коју је напад, ако се изразимо управо његовим језиком, људском животу нанео „споредну“ штету.

Било како да било, од 1947.године Америка се претворила у главног преступника-пробијача у том послу, кривог за „држање првог места“ у државном тероризму, пре свега у односу према земљама „трећег света“, мада се та чињеница зато, по правилу, игнорише. Осим сталне подривачке делатности и свргавања влада због супарништва са Совјетским Савезом у годинама „хладног рата“, Вашингтон је прибегавао политичким убиствима, формирао је сурогате ескадрона смрти и одреде такозваних бораца за слободу (типа бен Ладена). Организовао је убиство Лумумбе и Аљендеа и покушавао атентате на Кастра, Гадафија и Хусеина, чак је и вето стављао на сваки покушај обуздавања израелског кршења међународних споразума и резолуција УН и политике коју он води, „победничке“ у међународном тероризму (курзив је мој – Ј.П.).“

Генезу сиријске кризе ствара сама природа хегемоније САД. Али зашто се сада, баш управо сада, у Вашингтону толико тежи „коначном решавању“ сиријског питања? Зашто су се окренули већ провереној шеми – провокацији? И зашто су је тако лоше припремили: кадрови видео-снимка са унапред режираном поруком подметнути су свету као „доказ“ хемијског напада који је, како кажу, извршила сиријска армија, а што је постало очигледно скоро одмах после њиховог појављивања у медијима?!

Чињеница да се радило о провокацији званично је потврђена у току 24. заседања Савета УН за људска права, 9. септембра, на брифингу „Људска права и оружани конфликти: претње САД да ће користити силу против Сирије и међународно право“. Како је о резултатима састанка констатовано у саопштењу за медије, „приказани су убедљиви докази чињенице да су видео-снимци и фотографије жртава хемијског напада у предграђу Дамаска 21.августа исфабриковани унапред. Аудиторијуму су приказани искази многобројних сведока који су једногласно тврдили да су хемијско оружје у рејону Источне Гуте користили баш побуњеници. Резултати истраге инцидента коју су извршили активисти и сведочења активиста су предати Независној комисији за истрагу о догађајима у Сирији“.

Међутим – зашто су се Сједињене Државе повукле? Тога није било у правилима глобалног лидера, а и одавно већ УН за Америку не представљају никакав ауторитет.

Како је већ истакнуто - САД су навикле да своје проблеме решавају преко међународних конфликата. Ето - ту су корени кризе у Сирији, баш као и узроци њене ескалације.

Прво, данас се економија САД приближава „фискалној провалији“. У таквим условима је у принципу постало немогуће испуњење обећања која је Обама давао у току своје предизборне кампање – смањење пореза, повећање плата, легализација миграната. У земљи је дошло до пат политичке ситуације коју прати пад популарности Обаме и његовог тима. За саветнике и аналитичаре Беле куће излаз се види у „малом победоносном рату“. Згодније место од измучене и разорене Сирије за један такав рат тешко да се може наћи. А решавање економских проблема земље преко војне интервенције у другој земљи спада у „добру“ традицију Англосаксонаца.

Друго, снаге које стоје иза Обаме активно подржавају и реализују пројекат „хаоса којим се може управљати“: од Мауританије па до Киргизије и Кашмира. „Лук нестабилности“ који води од Балкана по логици ствари треба да стигне и до Русије и Кине.

Међутим, на том путу ка глобалној дестабилизацији дошло је до стварања „проблема“: Сирија. Између осталог, Дамаск представља савезника три велике државе истовремено – Русије, Кине и Ирана. За Русију Сиријци нису само савезници већ и пријатељи, како је то специјално подвукао Владимир Путин.

Што се тиче „хаоса“, он је потребан из врло конкретних разлога. Између осталог и због транзита угљоводоника. Али и ту се опет умешао руски фактор! Претпостављам да ескалација сиријске кризе треба да се посматра као директна реакција на активирање руске политике у енергетици. Ствар је у томе да је 13. августа председник Русије В. Путин у току посете Бакуу постигао озбиљан договор у вези са транзитом нафте: руска компанија „Роснефт“ је са азербејџанским партнерима потписала одговарајуће уговоре; одређени су и нови правци и формати кооперације у сфери коришћења нафте као енергента. При том – потписани споразуми носе дугорочан карактер – перспектива „за 15 година, можда и 20, односно постављена је добра основа за сарадњу за много и много година унапред“. О резултатима састанка је председник Азербејџана Иљхам Алијев рекао да „од активне сарадње, координације наших напора, мислим, зависиће јако много за регионалну енергетску проблематику. Ми смо расположени за одлучну сарадњу, за учвршћење заједничког рада са Русијом у том важном правцу економског и политичког развоја.“ А суви остатак тог састанка је формирање нафтне везе на релацији Русија – Азербајџан, односно управо оно чега се Запад толико боји и против чега јако дуго ради.

Генеза сиријске кризе је од почетка у многом зависила од транзита тог енергента. Зна се да су у јужном делу Средоземног мора откривена налазишта гаса – и у приобаљу, и на територији Сирије (Кара). У сиријској кризи постоји још један фактор „гаса“: уколико буде свргнут режим Б.Асада, Катар, који извози компримовани природни гас, добиће могућност да „плаво гориво“ транспортује непосредно са обала Средоземног мора до територије Сирије. Најмање што се у том случају може десити је да се обим његовог извоза дуплира и да се успут искомпликује извоз Ирана. Јачање Катара на тржишту гаса аутоматски води погоршању позиција руских компанија. А ако се ту дода контролисање алжирског гаса (што Американци врло активно раде), то већ врло озбиљно прети блокадом комплетног извоза руске нафте и гаса.

Говорећи о ратовима на Блиском Истоку због нафте и гаса не сме се заборавити ни борба која се распламсава око „Јужног тока“. Али, то је посебна тема.

За ескалацију сиријске кризе и агресивну позицију Вашингтона постоје и други разлози. На пример – тежња да се раскине веза „Техеран – Дамаск – Хезболах“ која прави проблеме и САД-у, а и Израелу. Али, у покушајима да се „коначно реши“ сиријско питање најважнија ипак остаје демонстрација Русији и свим осталим: у свету ће бити онако, како реше САД и наднационалне структуре глобалног управљања, које су иза њих.

И ту би баш био згодан моменат да се присетимо Стаљинових речи који је често волео да каже: „Постоји логика намере, али постоји и логика околности. А логика околности је јача од логике намере“. Па, ето – произилази да су провокатори и паликуће заборавили на логику околности! Заборавили су да су се променили и Русија и свет. Једнополарног система више нема, и према галами Вашингтона Москва се више неће односити онако како се односила последњих двадесет година.

Истовремено признајемо да је сиријска криза још увек јако далеко од решења. Пред Сиријом су напрегнути и изнурујући дипломатски окршаји.

(Фонд стратешке културе, 26. 9. 2013)