Jasmina Lukač: Studenti su naš život obojili osećanjem dolaska oslobođenja, pravde i poštenja

Studenti su naš život obojili osećanjem dolaska oslobođenja, pravde i poštenja, to je teralo na plač ne samo u Srbiji, nego, kako recimo priznaje i Ante Tomić, i ljude u takozvanom regionu bivše Jugoslavije.

Osećanjem, koje nam je, pokazalo se, toliko potrebno i koje je samo iskrena politička snaga mogla dozvati iz kolektivne podsvesti.

Pokazalo se da, iako živimo sasvim različite političke živote, od naše zajedničke podsvesti kao i zajedničke povesti ne možemo uteći.

Studentski pokret u Srbiji je uspeo to što smo pogrešno bili ubeđeni da je nemoguće, učinio je istoriju preokretljivom.

U studentskim kolonama koje mariširaju, videli smo uživo kako se sustiže ono što smo bili i ono što će se nastaviti.

Potvrdili su da ima istine u našoj prošlosti, što znači da postoji i budućnost za nas, za sve nas bez uslovljavanja i urođenih privilegija.

Taj preokret i taj uvid neće umanjiti odblokiravanje koje neminovno sledi, jer u nekom skorašnjem trenutku studentske blokade i marševi će stati, moguće od sredine marta.

Studentski pokret je učinio Srbiju poštenijom, vrativši poštenju cenu, makar kod nekih iz straha, kod nekih iz oportunizma, kod nekih iz ambicije, kod nekih jer im ništa drugo ne preostaje…

To je ogroman politički i ljudski uspeh. Jedna od njegovih sitnijih posledica je i javni manifest koliko su pojmovi političke desnice i levice prevaziđeni.

U stvarnom svetu, desnica i levica uskočile su u novu dimenziju od vremena pronalaska i upotrebe atomske bombe, prešavši od te tačke u novu orbitu, u kojoj prethodna novovekovna ideologija više ne važi.

Pogledajmo srpski primer. Dok studenti marširaju, srpski desničari vode međusobni Hobsov rat u kome je svako vuk onom drugom.

Ko uspeva da prati i pohvata trenutni pregled fronta, ko tekstovima puca protiv koga – Vukadinović, Antonić, Ković, Ljušić, Lompar, Ćirjaković… može da se uveri da je srpska desnica potpuno razorena.

Ali, i levičari i liberali imaju svoju dekonstrukciju, kojoj se predaju jednakim žarom.

Na primer, kada istaknuti levi sociolog javno kaže da ne zna ni jednog desničara koji je ikad učinio neko dobro delo, pokazujući time koliko može biti intelektualno i ideološki nepošten. Da li je recimo u trenutku tog napada nepoštenja u primisli imao nekog poput Sande Rašković Ivić, jedne od naših najpoznatijih aktivistkinja na desnici?

Ili propast liberalnog medijskog koncepta u liku Brankice Stanković koja je dopustila Vučiću da trijumfuje u intervjuu, zato što pošteno nije htela da kaže koju školu je završila.

U tome su nas studenti preokrenuli – jeste spas i rešenje da budemo pošteni.

(Danas)