Јасмина Лукач: Студенти су наш живот обојили осећањем доласка ослобођења, правде и поштења

Студенти су наш живот обојили осећањем доласка ослобођења, правде и поштења, то је терало на плач не само у Србији, него, како рецимо признаје и Анте Томић, и људе у такозваном региону бивше Југославије.

Осећањем, које нам је, показало се, толико потребно и које је само искрена политичка снага могла дозвати из колективне подсвести.

Показало се да, иако живимо сасвим различите политичке животе, од наше заједничке подсвести као и заједничке повести не можемо утећи.

Студентски покрет у Србији је успео то што смо погрешно били убеђени да је немогуће, учинио је историју преокретљивом.

У студентским колонама које мариширају, видели смо уживо како се сустиже оно што смо били и оно што ће се наставити.

Потврдили су да има истине у нашој прошлости, што значи да постоји и будућност за нас, за све нас без условљавања и урођених привилегија.

Тај преокрет и тај увид неће умањити одблокиравање које неминовно следи, јер у неком скорашњем тренутку студентске блокаде и маршеви ће стати, могуће од средине марта.

Студентски покрет је учинио Србију поштенијом, вративши поштењу цену, макар код неких из страха, код неких из опортунизма, код неких из амбиције, код неких јер им ништа друго не преостаје…

То је огроман политички и људски успех. Једна од његових ситнијих последица је и јавни манифест колико су појмови политичке деснице и левице превазиђени.

У стварном свету, десница и левица ускочиле су у нову димензију од времена проналаска и употребе атомске бомбе, прешавши од те тачке у нову орбиту, у којој претходна нововековна идеологија више не важи.

Погледајмо српски пример. Док студенти марширају, српски десничари воде међусобни Хобсов рат у коме је свако вук оном другом.

Ко успева да прати и похвата тренутни преглед фронта, ко текстовима пуца против кога – Вукадиновић, Антонић, Ковић, Љушић, Ломпар, Ћирјаковић… може да се увери да је српска десница потпуно разорена.

Али, и левичари и либерали имају своју деконструкцију, којој се предају једнаким жаром.

На пример, када истакнути леви социолог јавно каже да не зна ни једног десничара који је икад учинио неко добро дело, показујући тиме колико може бити интелектуално и идеолошки непоштен. Да ли је рецимо у тренутку тог напада непоштења у примисли имао неког попут Санде Рашковић Ивић, једне од наших најпознатијих активисткиња на десници?

Или пропаст либералног медијског концепта у лику Бранкице Станковић која је допустила Вучићу да тријумфује у интервјуу, зато што поштено није хтела да каже коју школу је завршила.

У томе су нас студенти преокренули – јесте спас и решење да будемо поштени.

(Данас)