Истиномер: Уживо са Јариња

Од прелаза Јариње до краја блокаде и назад, новинарке Истиномера су прешле девет хиљада корака и разговарале су са људима који протестују због одлуке приштинских власти о укидању таблица са неутралном ознаком. Дочекале су их различите намере и разлози оних који већ девет дана блокирају пут. Нико до њих није желео пред камере, неки су ту „по задатку”, други из убеђења. Заједничко им је да сви само „чекају да ово прође”. Кажу „знају” да је то „игра двојице пред изборе”. И сви се плаше да режија може да прерасте у експлозију. Они који им „праве проблеме” у једном тренутку су Албанци, у другом Срби који су на власти на северу Косова. А између њих су обични људи којима је одавно мука од неизвесности.

Јариње, 26. септембар 2021.

Вожња из Београда ка административном прелазу Јариње за новинарке Истиномера завршила се неочекивано брзо. Након нешто мање од четири сата, возач аутомобила закочио је и рекао: „Ја не могу даље, овде вас остављам“.

Долазак на Јариње поклопио се са звуком летења српских авиона, довољно гласним да смо младог српског полицајца замолили да понови реченицу.

„Надам се да сте спремне да пешачите”, поновио је младић враћајући нам личне карте.

„Ти, ти. Све због тебе је ово. Дао си изјаву и сад не мож’ се живи од новинара”, добацио је један полицајац другом кроз смех.

Склоњени у хладу, свако је био са својим колегама. Друштво им је правила једна ТВ камера, на безбедној удаљености.

Од прелаза, са личним картама у џепу, једино питање које смо, неколико корака ближе Косову, чуле било је – имате ли потврду о вакцинама или тест? Пријатно. Пријатно, довиђења.

Љубазност и једних и других полицајаца, док ћаскају, опуштено подбочени обећавала је да је све „у реду”. Иако није било ниједног возила на видику, сем неколико паркираних.

Убрзо након прелаза, налазила су се два аутомобила косовске полиције. На наше питање – да ли је потребно да им покажемо нешто од докумената, службеник је на српском одговорио: „Нама је потребан само интернет, овде немамо сигнал”.

Шетња до прве препреке, дуга један километар, није одавала много информација; пут је био празан, а сусрет са пролазницима редак. Неколико стотина корака даље назирала се нешто другачија ситуација, косовске специјалне полицијске јединице у већем броју и почетак барикада. 

Камиони са регистарским ознакама КМ заузели су обе траке, на простору са стране људи су ставили шаторе, а дужином целог камиона је стајао и транспарент на коме пише „Добродошли у заједницу српских општина”, на ћирилици наравно.

Људи стационирани на барикадама, како нам је деловало, углавном се међусобно познају. Овог дана главно питање које се постављало било је „да ли ће да руше барикаде“. Неки су седели, други су се шеткали, па направе круг. Попију кафу, оду до следеће барикаде, па назад.

Чекају да им прође смена.

„Јел су све „твоје” жене дошле”, питала је једна госпођа мушкарца који је наишао.

„Јесу, јесу, хоћеш са мном да идеш да видиш”, љутито је одговорио пролазник.

„Не, верујем ти, па не може неком мајка, неком маћеха”, махнула је жена.

***

Пролазећи између камиона, мимоилазиле смо се и са путницима који мењају аутобусе. Презнојени, црвени у лицу, уморни, са јакнама око струка, вукли су кофере и торбе. Они срећнији су имали пртљаг са точкићима. Њихова свакодневица ових дана се своди на то – километарско пешачење у оба смера.

За сада иду четири линије, возач аутобуса дође до почетка барикада и чека путнике које је његов колега оставио на административном прелазу. Он каже да чекање траје и сатима, јер људи вуку тешке кофере, а има и старијих који се теже крећу.

Колико већ пешачите?

Па, око три километра, три и по.

И како ћете даље?

Стиже аутобус сад, тамо после прелаза.

Десетак људи је прошло у једном тренутку мимо нас, па још толико. И онда нико. Хиљаду корака у тишини.

***

Група младих новинара је одустала од нас као саговорника када смо им рекле да смо и ми новинарке, из Београда. Након првих барикада, уследиле су косовске полицијске снаге и њихова блиндирана возила паркирана са једне стране пута. Успут два пролазника су коментарисала „Јака машинерија, попијемо два пива и ти и ја ће да га изврнемо“.

Редом, полицијска возила, ватрогасци, специјалци са обе стране пута. Који корак у лево, па десно. Смирено, строго правих леђа. Углавном зрелији људи, са којима смо могле да се споразумемо.

Да хоће проблем, послали би неке усијане, младе главе из Приштине

„Да хоће проблем, послали би неке усијане, младе главе из Приштине”, коментари су са барикада. које смо чуле.

На следећој препреци, осим камиона виде се и багери и дизалице на које су подигнуте српске заставе. Камиони државних предузећа нису ретки, неки од њих су Јавно комунално предузеће „Стандард“ из Косовске Митровице, као и ЕПС-ов „Електрокосмет“.

„Иде смена, морамо да сачекамо да они прођу“, одједном је заустављена наша шетња. У колони, један за другим, корачали су косовски полицајци.

„Они мењају распоред, не смењују се сваки дан се у исто време, ваљда се боје, али им ми сваки пут пуштамо наше песме у пролазу“, кажу нам пролазници у чекању да наставимо пут до краја барикада.

Прошле смо још коју хиљаду корака па назад. Негде на средини је маркет, сада и кафана, такорећи центар где се окрепе људи на пола пута. Неки задихани, који су кренули до прелаза, на пут даље. Други, после дежурства.

„Ајмо, људи, да нас виде.”

„Да се убележи, да не буде после нисмо дошли.”

„Ма шта ти је, човече, па нисам први пут на барикадама. Са сваким директором смо ишли.”

Група је отишла даље из оронулог маркета-кафане. Како смо одмицале од те барикаде, најближе административном прелазу, демонстранти су се разуђеније кретали, седели, чекали. Са врха брда које гледа на пут, у даљини се видело неколико прилика како стоје мирно.

Кажу сви – војска.

Успут смо разговарале са људима и чуле на десетине судбина. Све укрштене много пре овог септембра.

„Моја жена је устала у пет, па иде да дежура на барикадама”, каже један од наших саговорника, па наставља: „Други што су се већ доказали, не морају.”

Школе, вртићи, општина. Кажу нам пролазници да су добили распореде. Један нам је и показао вајбер групу. Редом имена колега и сатница. Неко дежура по седам сати, неко 12, други чак 24.

Шта год ја мислио о овоме, а где ћу? Овде живим, данас нам укину таблице, сутра имена

„Шта год ја мислио о овоме, а где ћу? Овде живим, данас нам укину таблице, сутра имена.”

Сви чекају да ово прође.

„Мало фали људима, а нико не би да буде овде. Легло је све последњих година, али ко живи с њима, зна какви су.”

Страх и неповерење не крију. Некима је мука од свега, други су одавно прихватили „правила игре”.

„Кажу сви благо њима. Не плаћају струју, примају две плате. Па дођи ти да живиш овде. Да губиш сигнал, па не можеш да добијеш дете које је напољу, а касни кући. Да бацају каменице ка теби, да ти прете, мрзе. Дођи да видиш како је лако.”

Један од млађих мушкараца који је ту са колегама прича да је за неко решење –„какво год да је”.

„Па чекај, двадесет година овако живимо. Хајде да се делимо или не делимо, или нека нас истерају, па дођемо сви у Србију. Има места, шта. Празна земља. Доста је свима свега”, огорчен је, мада се успут насмејао.

Улазећи у Лепосавић прва ствар која је била уочљива је много српских застава.

„Више застава има овде, него од Рашке до Хоргоша“, каже један од наших саговорника и додаје да је на Косову сваки дан - дан националnе заставе.

У самом Лепосавићу, све је мирно, разлог томе је, рекли су нам, што су људи на барикадама.

Колико ће да траје све ово – не зна се.

***

„Није ни њима свеједно”, коментарише успут један од грађана косовске специјалце у близини.

Људи одлазе због Срба одавде, не због Албанаца

„Мисле ови, потписаће споразум. А они не желе ни с.”

„Од споразума?”

„Од српства.”

Други саговорници су нам објашњавали, нашироко, да са Албанцима ипак могу лако и да нису они који праве проблем, већ „наши”.

„Раније је било лопов, сад кажу снашо се. Ма нико на тендерима више не учествује. Било је посла пре неколико година. Сада тешко… Све једна фирма. Чекај, бре, откуд теби зграда у Будви? Нешто мало пара остане овде, све остало оде за Београд. Људи одлазе због Срба одавде, не због Албанаца.”

За таблице које више не важе, знали су, има годину дана. На питање, зашто неко нешто није за то време рекао, одговарају слегањем раменима

Од једне тачке, до друге. Кажу, живот је као у гету.

„Они се нешто договоре, потпишу, а ми то чујемо од њихових овде. И када сви све изјаве, ти кажеш, ма нема шансе. Онда ови крену да спроводе. И схватиш да наши лажу.”

За таблице које више не важе, знали су, има годину дана. На питање, зашто неко нешто није за то време рекао, одговарају слегањем раменима.

***

Успут су и даље пролазили путници, породице са децом, вуку торбе.

„Сними слободно, и кофер и све, само мене немој”, казала је једна девојка.

Ма каква заједница општина, то је културно-уметничко друштво. Да прођемо ко Срби у Крајини, нека хвала

Мешале су се емоције, другачији је корак код оних који „само” пролазе. Неки од старијих, који су за блокаду, прилегли су са стране на траву. Други кувају кафу у склепаним кувалима, да им прође време.

„Мој отац и мајка су умрли овде, овде сам одрастао. Одавде не идем.”

То што су Срби „препустили” правосуђе другој страни, кажу да је „катастрофа”.

„Ма каква заједница општина, то је културно-уметничко друштво. Да прођемо ко Срби у Крајини, нека хвала.”

Мозаик ставова, искустава, страхова и ретких надања на Јарињу. Паралелно уз блокиран друм, „живи” неколико алтернативних путева – којима људи возе, ходају, иду даље. Заобилазе званичну блокаду.

„Хеј, 21. век је, а ми идемо преко брда”, коментарише један од наших саговорника.

Не би нико да се види, а сви би нешто да кажу, „да се сачувају”.

Мешају им се верзије догађаја. Те теорије секу се у датуму пред косовске изборе.

„Трајаће ово док они не попусте. Да Курти не испадне Курти.”

Проблем регистарских таблица на Косову, објаснила је за ББЦ Милица Андрић Ракић из невладине организације Нова друштвена иницијатива, „толико је компликован да га многи људи из Србије не разумеју'.

„Највећи проблем нису неутралне таблице са ознаком 'КС', њих има укупно 2.000 и 87 у српским срединама, већ регистрације које је издала Србије за аутомобиле на Косову', каже она.

Од понедељка, 20. септембра, одлуком косовских власти, престале су да званично важе таблице са неутралном ознаком 'КС' (Косово). Оне су, заправо, правно престале да важе пет дана раније, а то је договорено Споразумом о слободи кретања, који су у Бриселу потписали представници Београда и Приштине још 2011, па онда и 2016. године.

Највећи проблем је, објашњава она, са таблицама које се издају у Србији, у истуреним станицама попут Рашке и Куршумлије, а имају ознаке градова на северу Косова, попут Косовске Митровице, које носе ознаку 'КМ'.

Док они који имају таблице градова у Србији треба само да купе пробне таблице, регистрације градова са севера Косова су постале нелегалне. (Извор: ББЦ)

***

Неколико хиљада наших корака напред, па назад. Носиле смо кафу што су нам скували успут.

„Нема шеткања”, каже љутито један косовски полицајац.

Појасниле смо да се „не шеткамо”, него да одлазимо.

„Срећан пут онда”, узвикнуо је други, уз осмех.

Истим путем, сличне слике на асфалту као на почетку дана, неколико људи који журе на аутобус који их неће чекати. Празан пут, гомиле отпадака успут, СНС графити, поглед који пуца. У стенама високо, неко окачио заставу Србије. На прелазу, после девет хиљада корака, опет љубазне унформе. Довиђења, опет уз осмех, као да је све у реду.

Милијана Рогач и Николија Чодановић

(Истиномер)