Glas Rusije: Mladić i Gotovina - evropski nonsens Srbije

Zašto Hrvatska evropski uspešno slavi ratne zločine bivšeg psa rata, a Srbija na evropskoj pijaci tuđih interesa u bescenje rasprodaje čast svojih školovanih generala? Na to pitanje odgovora nema ni posle ponedeljka, kada su se u haškoj sudnici poslednji put pojavili optuženi hrvatski generali

Haški tribunal u ponedeljak je održao žalbenu raspravu, u slučaju protiv visokih hrvatskih oficira, Ante Gotovine i Mladena Markača. Podsećanja radi, treba reći da je Haški tribunal prošle godine prvostepeno osudio Gotovinu na 24 godine zatvora, zbog progona Srba i drugih teških zločina izvršenih u operaciji „Oluja“.

Dajući završni iskaz pred drugostepenim većem, Gotovina je mirno izjavio da je ponosan na rezultate vojne operacije „Oluja“ i da mu je žao žrtava, ali da za njih „nije odgovoran“. Dodao je i da se sada kaje, što se pre hapšenja 2005. godine nije predao Haškom tribunalu.

Skoro u isto vreme, dva dana nakon okončanja suđenja ljudima koji su tek u Hrvatskoj postali generali, sutra bi trebalo da počne suđenje generalu Vojske Republike Srpske, Ratku Mladiću. On je od Haškog tribunala prethodno zatražio izuzeće sudije Alfonsa Orija i odlaganje procesa, ali se Haškom tribunalu žuri da započne i eventualno okonča ovo suđenje.

O tome svedoči i odluka Pretresnog veća Haškog tribunala, koje je prošle godine odbilo zahtev odbrane generala Mladića da početak izvođenja dokaza odbrane odloži makar za 90 dana. Ali, šta tako snažno povezuje ova slučaja? Zašto Hrvatska evropski uspešno slavi ratne zločine bivšeg psa rata, a Srbija na evropskoj pijaci tuđih interesa u bescenje rasprodaje čast svojih školovanih generala? Na prvi pogled, dva slučaja spaja sudija Alfons Ori, koji je sudio i Gotovini. Sve ostalo je potpuno, do besmisla drugačije.

Prvo, njih dvojica hapšeni su pod potpuno oprečnim okolnostima. Gotovina, preplanuo, u restoranu hotela s četiri zvezdice na Kanarskim ostrvima. Kod sebe je imao 12.000 evra, skupe naočare i odelo. Pre toga, krio se na sličnim mestima, a nedeljama pre hapšenja krstario je Sredozemljem. Posle hapšenja, smešten je u najluksuzniji pritvor u Španiji – Soto del Real.

Za razliku od njega, general Mladić uhapšen je u dotrajaloj seoskoj kući, iznemogao, teško bolestan i bez novca. Sudeći prema rezultatima istrage protiv njegovih jataka, može se zaključiti dosta toga, ali samo jedna stvar ne može. Njegove pomagače motivisao je patriotizam i ljubav prema Mladiću, a ne novac. Na prvim snimcima koji su emitovani da bi ga dodatno ponizili, kretao se teško i nije ličio na ratnog komandanta.

Javnost Srbije nije burno reagovala na hapšenje generala Mladića. Šta više, sve veći deo javnosti zasićen je njegovim slučajem, a ista ta javnost mora da nosi i teret evropske prevare, da će njegovo hapšenje biti poslednji uslov Brisela. Za razliku od Srbije, desetine hiljada Hrvata protestovalo je protiv hapšenja Gotovine.

Mesec dana posle hapšenja, sve ankete u Hrvatskoj pokazale su da više od 60% Hrvata njegovo hapšenje smatralo lošom vešću. Kako je suđenje odmicalo, podrška ovom bivšem psu rata i kriminalcu, koji je u operacijama u kojima su počinjeni zločini stekao čin oficira, porasla je do granica statistički mogućeg.

Čak 95,4 odsto Hrvata smatralo je presudu Gotovini nepravednom, a u njenu pravednost podržavalo je svega 1,1 posto anketiranih. I danas više od 90% hrvatske javnosti Gotovinu, uprkos zločinima, smatra herojem i braniocem države.

Za razliku od Gotovine, podrška Mladiću naglo opada. Javnost Srbije nema unutrašnje snage da se suoči sa svim argumentima u vezi Srebrenice, koja je verovatno ključni deo optužnice. U slučaju da general Mladić bude osuđen, Republika Srpska mogla bi da bude izložena novim pritiscima evroatlantskih sila. Srbija bi dodatno bila obeležena žigom neonacističke države.

Za razliku od srpske, hrvatska javnost odlično zna da je suđenje Gotovini i dvojici njegovih kolega jedini proces, koji se odnosi na zločine počinjene na teritoriji današnje Hrvatske.  Zato su bili spremni na sve, da iskažu podršku, uključujući i organizovanje molitvi za Gotovinu u tri navrata, u režiji Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj. Ko u ova dva slučaja više podseća na hrišćanskog sveca, meni je jasno. A vama?

Autor Branko Žujović

(Glas Rusije)