Глас Русије: Младић и Готовина - европски нонсенс Србије

Зашто Хрватска европски успешно слави ратне злочине бившег пса рата, а Србија на европској пијаци туђих интереса у бесцење распродаје част својих школованих генерала? На то питање одговора нема ни после понедељка, када су се у хашкој судници последњи пут појавили оптужени хрватски генерали

Хашки трибунал у понедељак је одржао жалбену расправу, у случају против високих хрватских официра, Анте Готовине и Младена Маркача. Подсећања ради, треба рећи да је Хашки трибунал прошле године првостепено осудио Готовину на 24 године затвора, због прогона Срба и других тешких злочина извршених у операцији „Олуја“.

Дајући завршни исказ пред другостепеним већем, Готовина је мирно изјавио да је поносан на резултате војне операције „Олуја“ и да му је жао жртава, али да за њих „није одговоран“. Додао је и да се сада каје, што се пре хапшења 2005. године није предао Хашком трибуналу.

Скоро у исто време, два дана након окончања суђења људима који су тек у Хрватској постали генерали, сутра би требало да почне суђење генералу Војске Републике Српске, Ратку Младићу. Он је од Хашког трибунала претходно затражио изузеће судије Алфонса Орија и одлагање процеса, али се Хашком трибуналу жури да започне и евентуално оконча ово суђење.

О томе сведочи и одлука Претресног већа Хашког трибунала, које је прошле године одбило захтев одбране генерала Младића да почетак извођења доказа одбране одложи макар за 90 дана. Али, шта тако снажно повезује ова случаја? Зашто Хрватска европски успешно слави ратне злочине бившег пса рата, а Србија на европској пијаци туђих интереса у бесцење распродаје част својих школованих генерала? На први поглед, два случаја спаја судија Алфонс Ори, који је судио и Готовини. Све остало је потпуно, до бесмисла другачије.

Прво, њих двојица хапшени су под потпуно опречним околностима. Готовина, преплануо, у ресторану хотела с четири звездице на Канарским острвима. Код себе је имао 12.000 евра, скупе наочаре и одело. Пре тога, крио се на сличним местима, а недељама пре хапшења крстарио је Средоземљем. После хапшења, смештен је у најлуксузнији притвор у Шпанији – Сото дел Реал.

За разлику од њега, генерал Младић ухапшен је у дотрајалој сеоској кући, изнемогао, тешко болестан и без новца. Судећи према резултатима истраге против његових јатака, може се закључити доста тога, али само једна ствар не може. Његове помагаче мотивисао је патриотизам и љубав према Младићу, а не новац. На првим снимцима који су емитовани да би га додатно понизили, кретао се тешко и није личио на ратног команданта.

Јавност Србије није бурно реаговала на хапшење генерала Младића. Шта више, све већи део јавности засићен је његовим случајем, а иста та јавност мора да носи и терет европске преваре, да ће његово хапшење бити последњи услов Брисела. За разлику од Србије, десетине хиљада Хрвата протестовало је против хапшења Готовине.

Месец дана после хапшења, све анкете у Хрватској показале су да више од 60% Хрвата његово хапшење сматрало лошом вешћу. Како је суђење одмицало, подршка овом бившем псу рата и криминалцу, који је у операцијама у којима су почињени злочини стекао чин официра, порасла је до граница статистички могућег.

Чак 95,4 одсто Хрвата сматрало је пресуду Готовини неправедном, а у њену праведност подржавало је свега 1,1 посто анкетираних. И данас више од 90% хрватске јавности Готовину, упркос злочинима, сматра херојем и браниоцем државе.

За разлику од Готовине, подршка Младићу нагло опада. Јавност Србије нема унутрашње снаге да се суочи са свим аргументима у вези Сребренице, која је вероватно кључни део оптужнице. У случају да генерал Младић буде осуђен, Република Српска могла би да буде изложена новим притисцима евроатлантских сила. Србија би додатно била обележена жигом неонацистичке државе.

За разлику од српске, хрватска јавност одлично зна да је суђење Готовини и двојици његових колега једини процес, који се односи на злочине почињене на територији данашње Хрватске.  Зато су били спремни на све, да искажу подршку, укључујући и организовање молитви за Готовину у три наврата, у режији Римокатоличке цркве у Хрватској. Ко у ова два случаја више подсећа на хришћанског свеца, мени је јасно. А вама?

Аутор Бранко Жујовић

(Глас Русије)