Глас Истре: Тихи покољ европских дедова и бака - криза разоткрила несношљиви хедонизам западне цивилизације

 Истражно судство у свим еуропским земљама имат ће пуне руке посла јер говоримо о бројци од око 100.000 умрлих штићеника домова на глобалној разини. То је један пристојан град

Челник Свјетске здравствене организације за Еуропу Ханс Клуге изјавио је да педесет посто жртава коронавируса у Еуропи отпада на популацију домова за старије и немоћне особе. "Суочени смо с трагедијом огромних и несагледивих размјера", додао је Клуге. Ситуација није ништа боља ни у САД-у: процјена жртава је у тијеку. У једном дому у држави Неw Јерсеy са 700 расположивих кревета, откривена је мртвачница пуна тијела умрлих. У једном дому у Каталонији здравствене су службе пронашле тијела умрлих штићеника још у креветима. Већ смо писали о стравичној ситуацији у Италији гдје је у тијеку "тихи покољ талијанских дједова". Оркан пандемије стресао је јесенска стабла западне цивилизације која креће неминовно на стрми пут обрачуна с властитом савјест.

Неће бити лако, већ сада на еуропским судовима гомилају се тужбе на сустав који је очито радио испод, далеко испод, зајамчених стандарда заштите. Резултати истрага прелит ће се и у политичку арену и, ако Бог да, многе ће политичке гарнитуре диљем Еуропе и свијета бити избрисане с политичке карте. Кад говоримо о 80 и 90-годишњацима мислимо на генерацију Еуропљана која је подигла континент из пепела Другог свјетског рата. Недавно сам разговарао с предсједником поречке удруге умировљеника "Галија" Францом Добриловићем који ми је с поносом понудио податак да Пореч има око 4.000 умировљеника и да је велика већина њих умировљена с пуним радним стажем. То су људи који су десетљећима пунили прорачунске касе од јединица локалне самоуправе до оне средишње, државне. Ових је дана у талијанским медијима објављено посљедње писмо 85-годишњег умировљеног одвјетника који је умро од короне у једном дому за старије и немоћне. Писмо је посветио синовима и унуцима: основна је порука да је човјек био свјестан да умире као број, у тоталној самоћи, везан за кревет и немоћан да се брани. Каже "бријали су ме и прали тек кад би сазнали да ми нетко од родбине долази у посјет."

Новинар листа Цорриере делла сера Мицхеле Фарина успоредио је сустав домова с оточјем на којему живи паралелни, заборављени народ, нека врста Бермудског трокута којег ваља избјећи, држати се на пристојној дистанци. Истражно судство у свим еуропским земљама имат ће пуне руке посла јер говоримо о бројци од око 100.000 умрлих штићеника домова на глобалној разини. То је један пристојан град.

Мислим да је ова криза разголитила несношљиви хедонизам западне цивилизације који искључује болест, старост и смрт. Вирус нагриза и устаљено, глупо увјерење да је достигнути ступањ технолошког развоја ресетирао повијест, увјерени смо да је она испод нас, нешто што је прошло и превладано. Ученицима и студентима основних и средњих школа требало би понудити на читање статуте братовштина истарских градића на којима се некад давно градио социјални и друштвени сустав капиларно и линеарно изнад и преко класних и добних разлика.

Једном сам посјетио истарске удруге у Њу Јорку. Старији чланови причали су ми да се удруживање по завичајној линији, почетком прошлог стољећа, градило по неким приоритетима: помоћ гладнима и покривање трошкова погреба оним члановима чије обитељи нису биле у могућности понудити достојан покоп. На крају, док се господарска криза спрема показати зубе присјећам се покојног Жмињца Прима Ровиса који ми је говорио: "Пицио мио, ел мондо но иера маи цусси пиен де бори" ("Мали мој, у свијету није било никад нагомилано толико новца као данас"). Криза ће, надам се, присилити политику на промишљање новог сустава расподјеле. С којим политичких облицима или режимима ће се то спровести, то још нитко не зна.

(Глас Истре)