Георгиј Енгелгард: Хапшење Генерала Младића поклон за Кетрин Ештон

Подударности у великој политици дешавају се ретко. Да ли може да се сматра стицајем околности чињеница што је информација о хапшењу Младића стигла уочи разматрања у СБ УН новог реферата главног тужиоца хашког трибунала Сержа Брамерца о сарадњи земаља бивше Југославије са трибуналом? И да ли је случајно то што је председник Тадић потврдио хапшење Младића тачно пред долазак Високог представника ЕУ за иностране послове и политику безбедности Кетрин Ештон? Георгиј Енгелгард, сарадник института за славистику РАН уверен је у супротно.

Очигледно да је операција хапшења Младића била специјално приређена поводом доласка Кетрин Ештон у Београд, и према реферату о сарадњи Србије са Хашким трибуналом. Јер било је познато да се овај реферат врло критички односи према Србији. Да, председник Тадић се на конференцији правио да нема везе међу ових догађајима, али то је више него позоришни гест. Па и већина питања била је о тајмингу ове приче. А и сам ток конференције за штампу... Понашање председника било је речитије од било којих његових изјава, зато што је он специјално на половину питања одговарао на енглеском. Тачније, све то је у првом реду било намењено страној публици.

Сада генерал Младић треба да изађе пред трибунал. Може ли он да се нада у непристрасно суђење?

Знате, мени се чини да овде не треба о томе говорити. И ево зашто. Као прво, сама техника рада трибунала изграђена је на томе да је између руководства Републике Српске и тадашњег преседника Србије Милошевића постојала завера. Теорија завере усвојена је у трибуналу као доказна чињеница, и неће је ревидирати. А други моменат је да се у трибуналу у оквиру разматрања свих случајева практикује смањење казне у замену за сведочења. Тачније, на пример, који конкретни извршиоци ратних злочина могу да рачунају на битно ублажавање своје судбине у случају да дају сведочења о својим руководиоцима. Стимулише се сакупљање доказа које трибунал сасвим мирно прихвата као несумњиво тачан материјал. Тако да је судбина Младића у трибуналу прилично предвидива. И не мислим да он треба да гаји неке илузије. Или треба да се деси нека револуција у трибуналу и он ревидира одлуке о десетинама случајева... Значи, сада ће се против Младића користити сведочења генерала који су му били потчињени, који су били проглашени кривим и осуђени ко на доживотну робију, ко на дугогодишње казне затвора.

Опростите, каква је осећања код вас изазвала вест о хапшењу Младића?

Знате, наравно, то је врло танани моменат, мада сам председник Тадић назвао је овај моменат историјским, терба још погледати са извесног временског растојања, колико ће ове странице историје бити затворене. Зато што ни хапшење Караџића ни други слични догађаји ова питања нису затворили. И овде се не ради о личностима. Зато што неки корени балканских проблема који су довели до експлозије почетком 90-их година, нажалост, чак после 20 година огромних међународних напора за стабилизацију и регулисање конфликта до сада нису уклонили неке фундаменталне противречности, које раздиру територију бивше Југославије. Тако да ми се нажалост чини да хапшење генерала Младића уопште није завршна тачка.

А са друге стране, чудно је гледати Тадића, руководиоца државе, који не крије своју најискренију радост поводом хапшења човека који је са злочинима или без, 16 година прилично искрено ратовао, између осталог и за државу чији је сада Тадић председник. Тај призор, наравно, изазива помало чудан осећај, зато што је сасвим неупоредив са односом према истим тим војним посленицима у другој земљи, рецимо у Хрватској. Где су власти јасно показале да оне испуњавају то што се од њих тражи, али трудили су се да избегну испољавање некаквог демонстративног ентузијазма и радости.

У случају са Младићем контраст заиста пада у очи, мада је јасно да се Борис Тадић нада да ће трампити генерала за добијање кандидатуре за чланство у ЕУ, јер то може битно да увећа шансе његове странке на предстојећим парламентарним изборима. Али он не треба да заборави да за 10 година најновије српске историје хапшења крупних фигура, почев од истог тог Милошевића или Караџића, нису доводила до квалитативног пробоја у односима Србије и Запада. Увек се по правилу налазио још неки проблем, некакав додатни изазов и еуфорија од решавања великог захтева по правилу је била краткорочна, врло брзо је нивелисана. Проблеми сипају као из вреће. Постоји проблем Косова, сада се појавио проблем лажних миграната, прекршилаца визног режима, тачније Рома и истих тих Албанаца. Проблема ће увек бити много. И Србија је нажалост земља која се не налази у безбрижном стању, проблема има много, довољно их је за низ година нових и нових услова.

(Глас Русије)