Френсис Фукујама: Последице коронавируса неће бити само медицинске; Период у коме смо се нашли показује да је државна моћ важна и представља посмртно звонo добу неолиберализма које је почело са Реганом и Тачеровом

 Пандемија коронавируса утицала је на живот већине становника планете, али њене последице неће бити само медицинске, нити само друштвене. Свет, слажу се највећи мислиоци нашег доба, више неће бити исти, било да највећу кризу у 21. веку схватају као последњу опомену или (ређе) као велику шансу.

А међу таквим мислиоцима је свакако и Франсис Фукујама, чувени професор на Стенфорду чија књига “Крај историје” са сваким новим глобалним догађајем добија на актуелности.

Професор Фукујама ових дана има пуне руке посла – спрема предавања за студенте и покушава да другима протумачи ово што нам се догађа, од геополитичких реперкусија до улоге научника данас – али је за Недељник ипак нашао времена.

Многи говоре како су се ауторитарни режими боље снашли у овој епидемији, самим тим што су могли много лакше да ограниче слободе грађана и уведу строги карантин. С друге стране имамо примере Јужне Кореје, Немачке и Аустрије које се релативно најуспешније носе са кризом. Ко ће се боље снаћи у овој кризи без преседана?

Не постоји корелација између тога како се државе које су демократске, а како оне са ауторитарним режимом, носе са кризом изазваном КОВИД-ом. Неке демократије које сте и ви поменули, попут Немачке, Јужне Кореје и Тајвана, урадиле су све јако добро, а Мексико, Бразил и Сједињене Државе много слабије. Слично томе, постоји чак и много шира разлика и унутар ауторитарних држава, попут Сингапура с једне стране, и Туркменистана и Белорусије с друге.

У ауторском тексту за “The Atlantic” написали сте да је поверење у власт кључна тачка која ће описати свет сутрашњице. У исто време лидерима широм света скаче рејтинг, укључујући и Доналда Трампа и Бориса Џонсона, који су неозбиљно схватили опасност на почетку. Исто се, ипак, дешава и са Макроном и Меркеловом. Да ли је онда ово најава победе државе над предузетничким духом који је формирао модерни свет? И како видите успешну државу након овога?

Већина демократија поседује услове под којима се извршној власти дају ванредна овлашћења током неке националне кризе. Прави испит је да ли ће ти носиоци власти вратити моћ када криза прође. Период у којем смо се нашли подсећа све да је државна моћ и даље веома важна, и по свему судећи представља посмртно звоно добу неолиберализма које је започело са Реганом и Тачеровом осамдесетих година прошлог века.

Ко ће највише профитирати на геополитичком плану? Засада изгледа да је то Кина пошто многе земље, укључујући и Србију, копирају “кинески модел” за борбу против вируса. Да ли постоји реална опасност да након епидемије крену да копирају и “кинески политички модел”? И куда би нас то одвело?

Виктор Орбан у Мађарској већ покушава да копира кинески модел, тиме што је у кризи присвојио диктаторске моћи. То је нешто што је он одавно желео да уради, а криза му је једноставно дала изговор. И једна од првих одлука које је донео са тим новим ингеренцијама била је да смањи права трансродних особа – не може се рећи да је то баш била хитна ствар. Нешто слично догодило се и са Родригом Дутертеом на Филипинима.

Али ово заправо нису случајеви примене кинеског модела. Кина се ослања на дугу традицију меритократске бирократије и дисциплиновану комунистичку партију. Нико од имитатора не би то могао успешно да копира.

“Репортери без граница“ упозорили су да је неслобода штампе у Кини била једна од најважнијих ствари зашто се тако касно реаговало. Лекар који је први упозорио на нови вирус био је ухапшен, док данас то вероватно не би била вест ни у многим демократским земљама које су увеле ванредно стање. Да ли је слобода штампе последња одбрана демократије данас, и како је сачувати у свету у којем је амерички председник назива највећим непријатељем Американаца?

Слобода штампе је и даље велики проблем у Кини. Постоји све више доказа да они нису искрени када говоре о правом нивоу заразе у Кини данас, због чега су многе државе потцениле озбиљност кризе. Нажалост, и ово се проширило и на друге земље. Доналд Трамп би желео да стави брњицу штампи у Сједињеним Државама, али нема моћ да то учини. А најбољи начин да се лидери попут њега обуздају јесте да их победите на изборима, попут оних новембарских.

Ваша је теза да је највећи проблем науке што су интелектуалци постали звезде које знања стичу на скупим вечерама са светским моћницима, уместо да раде у истраживачким рудницима. Да ли је ова пандемија показала управо то? И колико је сада наше поверење у науку доведено у питање? А колико ће тек да профитирају разни теоретичари завере и људи без темељних знања, који просто преузимају најважније позиције у свету?

Питања јавних интелектуалаца и проблем теоретичара завере су одвојене ствари које немају превише везе. Што се тиче првог, тачно је да су интереси богатих утицали на многе интелектуалце, па ови зато пишу радове који оправдавају данашњи свет. Што се тиче другог, узрок је разочараност и немоћ коју осећају многи обични људи, суочени са све већом друштвеном неједнакошћу. А ствар се погоршава новим, идентитетским политикама, које наводе људе да се сврстају у политички “тим”, чак и ако то није у њиховом најбољем интересу.

Како ви лично проводите време у изолацији? Шта читате? Шта бисте могли да препоручите нашим читаоцима, али у светском аудиторијуму, коју књигу обавезно треба да прочитају док су заробљени у кућама?

Пре свега, проводим доста времена радећи на видео-клиповима које ћу користити за предавања на даљину. Инсталирао сам студио у својој кућној канцеларији и снимам своје говоре.

Две књиге које читам ових дана су “Декадентно друштво” (“The Decadent society”) колумнисте Њујорк тајмса Роса Даудета, и “Црвени Марс” (“Red Mars”) чији је аутор Ким Стенли Робинсон. Оне су заправо повезане: Даудет у суштини тврди да се историја завршила 1969, када је “Аполо“ слетео на Месец, и да од тада није било никаквих значајних технолошких достигнућа. “Црвени Марс” је први део трилогије која говори о изградњи државе на Марсу тридесет година у будућности. Даудет сматра да треба да се помиримо са идејом да никада нећемо колонизовати Марс нити напустити своју планету, и да ће све те визије научнофантастичних писаца бити изневерене.

(Недељник)