Флоријан Бибер: Подршка пројекту "Јадар" је трагична грешка ЕУ. Није тајна да је СНС имао подршку појединих западних амбасадора у Београду

„Њена цена (цена подршке) ће бити велика – прво, гурате људе у Србији и у региону даље од ЕУ, јер поручујете да вам је више стало до руда него до људских живота, друго, дајете подршку аутократи који има утицај на дешавања у Црној Гори, Босни и Херцеговини, на Косову, у Северној Македонији. Биће моћнији и опаснији, што није добро ни за саму ЕУ“, изјавио је у Флоријан Бибер.

Како преноси Н1, Након сусрета с професорима Марком Гудејлом и Мартом Конде, српски редитељ Стеван Филиповић је у шестој епизоди Радар подкаста разговарао с Флоријаном Бибером, политикологом и професором Универзитета у Грацу.

Као један од стручњака који је популаризовао термин „стабилократија“ – појам који се веома често користи за опис режима Александра Вучића, а према којем међународна заједница локалном аутократи дозвољава нарушавање демократских принципа под условом да јој аутократа гарантује регионалну стабилност – Филиповићев саговорник говорио је о значају пројекта Јадар за Европу и власти у Србији, посетама немачког канцелара Олафа Шолца и француског председника Емануела Макрона Београду, подршци коју су као гости Вучићу исказали, али и могућим политичким алтернативама које би могле да промене друштвенополитичке токове у Србији.

Погрешна рачуница

На Филиповићеву опаску да је знатан део грађана поводом пројекта Јадар очекивао разумевање и подршку Европске уније, Флоријан Бибер је образложио зашто је она изостала.

„Као што је Ангела Меркел толерисала Виктора Орбана, јер немачка аутомобилска индустрија добро ради у Мађарској, тако је и сада Олаф Шолц одлучио да подржи Вучића како би литијумом из Србије ојачао економске интересе своје земље, али и смањио зависност од Кине. Наравно, у немачкој Влади ће убедити себе да проблеми можда и нису толико велики – мада би Зелени требало да размишљају макар о њиховим транснационалним импликацијама – можда и размишљају како ће се смањење зависности од Пекинга позитивно одразити и на Србију… А ту је и наратив да ће пројекат Јадар Србију привезати за Запад, а удаљити је од Русије и Кине. Мислим да је то погрешно“, сматра Бибер, преноси Радар.

Према његовим речима, подршка „пројекту Јадар“ је трагична грешка ЕУ.

„Много пута сам присуствовао ситуацијама у којима су политичари били више забринути за резултате неких покрајинских или локалних избора него што су размишљали стратешки. Цена подршке пројекту Јадар ће бити велика – прво, гурате људе у Србији и у региону даље од ЕУ, јер поручујете да вам је више стало до руда него до људских живота, друго, дајете подршку аутократи који има утицај на дешавања у Црној Гори, Босни и Херцеговини, на Косову, у Северној Македонији. Биће моћнији и опаснији, што није добро ни за саму ЕУ“, предочава он.

Помешане поруке

Бибер верује да Вучић неће правити исте грешке као Милошевић, али да дванаест пуних година – после колико се Милошевићевој власти навелико видео крај – дизања тензија, параноје и антагонизама не може да нема последице.

Филиповић је указао да је овакав став западног дела међународне заједнице драстично повећао евроскепсу у проевропском делу Србије, те да се „сан о европским вредностима“ сударио с пуким економским интересима.

На његово питање да ли би Вучић, као неко ко је својевремено говорио о „сто муслимана за једног Србина“, у таквој Европи имао простора за бављење политиком, професор Бибер је указао да у Европи не постоји земља с истим ратним наслеђем као у земљама насталим распадом СФРЈ, те да је тешко одговорити. И, иако је тешко помислити да би неки од европских политичара екстремне деснице изговорио сличне речи, несумњиво је да су слали и да шаљу сличне поруке, колико год и даље опстајао стереотип о балканској политици као битно различитој од европске. Као део разлога Вучићевог успеха у Европи, макар испрва, Бибер наводи погрешно уверење на Западу да се Вучић пре петнаестак година променио у односу на деведесете.

Не постоји европски зли план који жели Вучића или аутократе, више је реч о томе да је ЕУ од финансијске кризе 2008. до данас пролазила кроз различите кризе и губила фокус, а да су поједине вође у региону попут Вучића умеле да осете и прочитају глобалне прерасподеле моћи, каже Флоријан Бибер.

„ЕУ је онолико добра или лоша колико су добре или лоше њене чланице и њени политичари. Ако ме питате да ли је ЕУ била погрешан сан, одговорићу одрично. Тај смо сан делили и овде, да је реч о друштву заснованом на вредностима, споља и изнутра, и то је донекле и даље тачно. Много мање него што бих волео, нарочито када је реч о односу према Србији и Западном Балкану. Многе су прилике пропуштене, грешке су прављене, али то није цела ЕУ, него поједини лидери и политичари. Ангела Меркел која је подржавала Вучића, аустријски политичари… Не постоји европски зли план који жели Вучића или аутократе, више је реч о томе да је ЕУ од финансијске кризе 2008. до данас пролазила кроз различите кризе и губила фокус, а да су поједине вође у региону, међу којима је Вучић и понајбољи пример, умеле да осете и прочитају глобалне прерасподеле моћи“, закључује Бибер.

Промашена очекивања

Филиповићев саговорник не криви европске лидере што су у периоду од 2012. до 2014. године веровали да ће Вучић као трансформисани лидер понудити стабилност у држави и региону.

„Очекивало се да СНС уведе десницу у мејнстрим, као конзервативна партија, као што се ХДЗ променио до Туђманове аутократско-националистичке странке у партију модерног конзервативизма. Уз то, Вук Јеремић је водио кампање против независног Косова, Борис Тадић није сарађивао по том питању на жељени начин, и није тајна да је СНС имао подршку појединих западних амбасадора у Београду. Европски политичари су подржали Вучића јер су се водили старом добром логиком да националисти треба да се баве решавањем кључних националних питања, јер им нико на томе неће приговорити. И очекивали су да ће СНС потом нормализовати политичко стање у Србији, као што се у великој мери десило у Хрватској. Из ове перспективе, јасно је да их је Вучић лагао. Нису рачунали на то како ће се понашати кад заправо дође на власт. Исто би се те 2012. могло рећи и за немали део цивилног сектора у Србији, који је био уверен да ће Вучић спровести тешке, али неопходне одлуке и земљу приближити Европи“, каже Бибер.

По питању Косова, Бибер је указао да зна да је реч о осетљивој теми, али да се од почетака етничких проблема до данас није појавио одговор на питање како територију на којој живи два милиона Албанца задржати у Србији.

„Једна од идеја била је и подела Косова, али никада није била прецизно артикулисана, и сигуран сам да се од ње одустало зато што је већина Срба на Косову живела и живи јужно од Ибра. Након евентуалне поделе би вероватно били у горој ситуацији но сада. Аљбину Куртију и његовој Влади се свашта може приговорити, али не бих рекао да је националиста и да жели да изврши етничко чишћење над Србима. Пре бих рекао да на један веома штетан и контроверзан начин жели да потврди сувереност на целој територији Косова. Он је догматик. Када је Тадић 2008. победио Коштуницу, победио га је поруком да је Европа важнија од Косова. Тадић је тај који је пропустио прилику, јер да одмах потом није почео да Косово ставља као кичму своје спољне политике, Вучић никад не би дошао на власт. Тадићу и Јеремићу нико није тражио да признају независност Косова, али се очекивало да га као тему не стављају у први план“, оцењује Бибер.

Саговорници су део дебате посветили управо првом плану сећања, а нарочито односу правне и историографске интерпретације злочина из деведесетих, као и евентуалној пристрасности Хашког трибунала. На Филиповићев коментар да је у Србији с временом расло незадовољство због одлука тамошњих судија о одговорности нарочито хрватске стране за крвопролиће током ратова – ослобађајућа пресуда генералу Анту Готовини добар је пример – Бибер је рекао да суд историје, за разлику од онога који се бави кривичном одговорношћу, не зависи толико од доказа и ваљаности оптужнице.

„Хрватска је ушла у ЕУ, али се ЕУ институционално не бави културом сећања, осим у случају Другог светског рата. И тај интерпретативни оквир се мења, па се пре уплива централноевропских држава у њу углавном говорило само о ужасима фашизма. Када су махом конзервативне власти тих земаља почеле да говоре и о комунизму, и да практично изједначавају фашизам и комунизам као два тоталитаризма, променио се и наратив“, закључио је Бибер.

(Н1, Радар)