Фаусто Покар: Пресуда Готовини противна осећају за правду

"Не верујем да је правда задовољена кад се кривица утврђена пресудом - коју првостепено веће није олако донело о чему сведочи више од 1.300 страница анализе - једним потезом преиначује у само неколико пасуса, без пажљивог разматрања списа и примереног објашњења", подвукао је италијански судија Покар у противном мишљењу које је део коначне пресуде.

Већином гласова три према два, апелационо веће Трибунала је ослободило генерале Анте Готовину и Младена Маркача кривице за прогон Срба из Книнске крајине и друге злочине током и после операције Олуја у августу 1995.

Тиме је поништена првостепена пресуда Трибунала којом је Готовина у априлу прошле године био проглашен кривим и осуђен на 24 године затвора, док је Маркачу била изречена затворска казна од 18 година.

"Фундаментално се противим целој жалбеној пресуди, која је противна било каквом осећају за правду", написао је судија Покар. Оштро противљење пресуди изразио је још један члан Жалбеног већа, судија Кармел Ађијус са Малте.

Одлуку да пониште првостепену осуђујућу пресуду и ослободе генерале Готовину и Маркача донеле су судије Теодор Мерон из САД, Патрик Робинсон с Јамајке и Мехмет Гинеј из Турске.

У противном мишљењу, судија Покар указао је на "велики број грешака и погрешних конструкција у резоновању већине судија", оцењујући да је данашња правоснажна пресуда заснована на погрешној интерпретацији закључака првостепеног већа и кршењу судске праксе и стандарда у жалбеном поступку.

Према ставу који деле судије Покар и Ађијус, већина судија је напречац занемарила и одбацила велики део обимног доказног материјала на којем је била заснована првостепена пресуда.

Према тим доказима, артиљеријски напади Хрватске војске на Книн, Обровац, Грачац и Бенковац, 4. и 5. августа 1995. били су противправни и спроведени у оквиру удруженог злочиначког подухвата војно-политичког вођства Хрватске, чији су Готовина и Маркач били протагонисти, у циљу трајног прогона српског становништва.

На челу тог подухвата, по поништеној пресуди, био је тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман.

У подробној анализи пресуде, италијански судија Покар наглашава и да се већина судија "претварала" да је разматрала сав доказни материјал, те да је сама примењивала погрешне аршине у разматрању првостепене пресуде и жалбе одбране.

Погрешном интерпретацијом већине, Покар назива кључни закључак да је "камен темељац" првостепене осуђујуће пресуде био налаз да је гранатирање четири града у Крајини било незаконито искључиво зато што су гранате падале ван круга од 200 метара од претпостављених легитимних војних циљева.

Проглашавајући једногласно "правило 200 метара" неутемељеним у доказима, жалбено веће је већином гласова у данашњој пресуди утврдило да нема других доказа да су артиљеријски напади на градове у Крајини били противправни.

Већина судија, надаље је, уз противљење Покара и Ађијуса, утврдила да пошто напади нису били противправни, није могло бити ни удруженог злочиначког подухвата који је на њима утемељен.

Покар је прецизирао да већина судија, притом, није у обзир узела доказе попут транскрипата са састанка војно-политичког вођства Хрватске на Брионима, 31. јула 1995. на којем су председник Туђман и генерал Готовина, планирајући операцију Олуја, "договорили о заједничком плану да уклоне српске цивиле из Крајине".

У оштром супротном мишљењу, Покар наглашава да већина није узела у обзир ни Готовинино наређење од 2. августа 1995. да се "градови ставе под артиљеријску ватру", као ни бројна сведочења очевидаца, војника Унпрофора и експерата.

Судија Ађијус, који се такође супротставио ослобађајућој пресуди, нагласио је да не може бити игнорисана чињенице да је на Книн пало 900 пројектила за дан и да, истовремено, о било каквом отпору из града не постоје докази.

Ефекат одлуке већине, по судији Ађијусу, јесте да све артиљеријске поготке проглашава потенцијално законитим, упркос јасним назнакама да то нису.

"На основу свих фактора, ја сам закључио да је напад на Книн био неселективан и самим тим противправан", подвукао је судија Ађијус.

Противећи се коначној пресуди да операција Олуја није представљала удружени злочиначки подухват, судија Покар је назначио да је такво резоновање већине "далеко од убедљивог", због тога што је засновано искључиво на оцени да артиљеријски напади на градове у Крајини нису били незаконити.

Већина је искористила погрешно утврђено "правило 200 метара" из првостепене пресуде да поништи све преостале налазе на којим су се темељили незаконитост артиљеријских напада и удружени злочиначки подухват, нагласио је судија Покар, примећујући да је и то учињено на основу погрешног тумачења прве пресуде.

Притом, пошто је одбацила "правило 200 метара", већина судија у жалбеном већу, по италијанском судији, није одредила и применила свој правни стандард за одређивање (не)законитости напада, а била је обавезна да то учини, уз могућност да потом пресуду врати првостепеном већу на поновно одлучивање.

Као доказ о постојању злочиначког удружења, првостепено веће утврдило је, подсећа судија Покар, да је, после брионског састанка - на којем су "учесници говорили о важности да одлазак српског становништва буде део и резултат напада који ће уследити" – уследила депортација "најмање 20.000 људи" који су артиљеријским атацима у Олуји насилно били покренути из градова.

Утврђујући да удруженог злочиначког подухвата није било, већина судија је, према судији Покару, занемарила и доказе о злочинима које су Хрватска војска и специјална полиција после Олује починиле над Србима који су остали у Крајини, као и дискриминаторне мере које су власти у Загребу увеле да би спречиле повратак спрског становништва.

"У само три параграфа, већина закључује да брионски састанак, злочини почињени над преосталим Србима у августу и септембру 1995. и дискриминаторна политика и имовински закон нису довољни за налаз првостепеног већа да је постојао удружени злочиначки подухват", наглашава судија Покар.

"По мом уверењу, а и из наведених разлога, анализа већине у погледу удруженог злочиначког подухвата погрешно тумачи првостепену пресуду, нетачна је и обмањујућа", додаје Покар.

Осврћући се на налаз већине у жалбеном већу да би се могло разумно протумачити да су Туђман и Готовина на Брионима постигли "законити консензус да се цивилима помогне да привремено напусте подручје сукоба из разлога легитимне војне предности или смањивања жртава", судија Покар је назначио:

"У светлу пажљиве анализе и детаљног прегледа Брионских транскрипта, које је обавило расправно веће, ове сугестије су једноставно гротескне".

Подсетио је да је првостепено веће утврдило да речи председника Туђмана да "Србима треба дати пута, све им тобож гарантујући људска права" не могу значити заштиту цивила, него само да им "треба дати пута".

То је потврђено и пар недеља после Олује, када је Туђман српско становништво упоредио с "канцером који се шири" и рекао: "Нису имали ни времена да покупе своје прљаве паре и прљав веш".

Већина је пропустила да покаже како је и где погрешило првостепено веће при утврђивању да је удружени злочиначки подухват постојао, назначио је судија Покар.

"Ако је већина желела да ослободи Готовину и Маркача, неко би се могао запитати шта је желела да постигне поништавањем налаза да је постојао удружени злочиначки подухват, уместо да се концентрише на њихов допринос том подухвату. Остављам то питање отвореним", закључио је судија Покар у свом противном мишљењу.

Малтешки судија Ађијус је у сличном противном мишљењу приступ на којем је већина утемељила пресуду назвао "уским", "вештачким", "мањкавим", "збуњујућим и збуњеним", и "проблематичним", закључујући да је такав метод довео до "нетачних резултата".

(Бета)