DŽulijan Harston: SAD i Velika Britanija neprestano pokušavali da ultimatum prikažu kao pregovore sa Srbijom

Postoji obrazac u odnosima sa Srbijom koji nije počeo sa Rambujeom (ne treba zaboraviti nemoguće zahteve koje je Austrija postavila Srbiji 1914, koje je Beograd prihvatio, mada se čak i to pokazalo kao nedovoljno). Međutim, pošto je Rambuje bio početna tačka u sadašnjoj sagi o Kosovu, trebalo bi da i mi odatle započnemo prepoznavanje uobičajenog ponašanja SAD, Velike Britanije i drugih koji su neprestano pokušavali da ultimatum prikažu kao pregovore.

U diskusiji o zahtevu Kosova za prijem u članstvo u Unesku ove nedelje pomenut je i Ahtisarijev plan, i činjenica da bi bilo koji zahtev Kosova da postane član Uneska bio izvan onoga što je dozvoljeno Ahtisarijevim dokumentom. Možda to i jeste istina. To ostavljam međunarodnim pravnicima. Ono što je interesantno jeste činjenica da je i Ahtisarijev plan bio posledica odluke Ahtisarijevih gospodara u vreme kada uopšte nije trebalo da bude pregovora sa Srbijom.

Prisustvovao sam svim sastancima u Beču između Srbije, predstavnika međunarodne zajednice i predstavnika Kosova. Nije tajna da sam imao veoma žive razgovore sa Martijem Ahtisarijem. Mnogo puta sam mu ponovio da on i njegov plan neće doživeti uspeh ako se pritiska samo jedna strana. Za to u Beču nije bilo volje. Za vreme naših ručkova u „Kafeu central” rekao sam Ahtisariju da njegova misija neće uspeti ako on i njegove kolege iz Evrope i SAD nastave da pokazuju kosovskim predstavnicima da će uspeti u svemu što su naumili a da Srbi neće uspeti da ostvare svoje ciljeve. Trebalo je da promeni ponašanje u vezi sa Rambujeom. Rekao sam mu da su „privatne poruke” koje je slao Albanci tumačili kao slabost a Srbi u Beogradu i Mitrovici kao poziv na kapitulaciju.

Ahtisari i njegovi mentori bili su do kraja dosledni u tome da je njihov put najbolji i da će pobediti na Kosovu, pa čak i da će ubediti Ruse u Njujorku u to da će Ahtisarijev plan dovesti do mirnog i trajnog rešenja... (Ahtisari: „Moji prijatelji u Vašingtonu i Londonu uveravaju me da Rusija neće ometati moj plan u UN”; Rekao sam Ahtisariju: „Marti, da li mogu da dobijem malo onoga što pušiš, šta god to bilo?”)

Tako je komunikacija sa Srbijom nastavljena ultimatumom umesto pregovorima. I na Kosovu se uspostavila važna šema – da neće biti pritiska na vlasti u Prištini, što je posvedočilo i preuranjeno prihvatanje kosovske „nezavisnosti”.

Da li je rezolucija o Srebrenici pod patronatom Velike Britanije poslednje bacanje ovih nameštenih kockica?

Mislim da možda jeste. Posle sramotnog neuspeha rezolucije Saveta bezbednosti – nakon suočavanja sa odmerenim odgovorom Srbije, sa elegantnom reakcijom posle napada na Vučića i trijumfom spoljne politike prilikom posete bosanskog predsednika Beogradu – u poslednjih nekoliko dana videli smo promenu kursa u akcijama i izjavama koje dolaze iz SAD i Velike Britanije.

Deklaracija SAD postavlja iznenađujuće čvrste uslove – da bi Priština trebalo da pripazi na ponašanje i da shvati da je to deo pregovaračkog procesa. A od Velike Britanije stigla je relativno neutralna ali pozitivna izjava britanskog ambasadora u Beogradu, uz poruku premijera Kamerona, koju bi čak i najskeptičniji posmatrači mogli da protumače kao izvinjenje za nepromišljenu rezoluciju Velike Britanije u Savetu bezbednosti...

Možda je kalup iz Rambujea konačno razbijen. Zaplašivanje i maltretiranje će prestati i pravi pregovori sa Srbijom kao ravnopravnim partnerom u budućnosti će postati praksa.

Ovo pišem u švajcarskim planinama, gde je, kao i u Srbiji, neuobičajeno vruće. Najveći izazov za Švajcarsku u poslednje dve nedelje bio je da angažuje vojnike da vodom prskaju krave u planinama kako bi ih spasli od toplotnog udara. Zar ne bi bilo divno baviti se problemima kao što je ovaj?

Autor je bivši pomoćnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija

(Politika)