Душан Петричић: Речи „бараба“ и „хуља“ је много важно знати на време - да их препознаш. Генерације после нас мораће да науче децу шта су и ко су барабе, хуље, преваранти, лопови, шибицари, хохштаплери…

Карикатуриста Душан Петричић говорио је у емисији "Да сам ја неко" о карикатурама, "Полетарцу", али о важности васпитања - учењу речи и учењу како да препознамо људе. "Те речи бараба и хуља је много важно знати на време, да их препознаш, а ја се бојим да један, не баш занемарљив део ове нације, још не зна шта је то хуља, а ми знамо шта је хуља и ко је хуља", навео је.

„Са шест година, полазили смо негде у град из Земуна, и мама ми је ставила неку краватицу. Послала ме је испред куће да их чекам док се спреме, и у том тренутку су наишла два старија дечака, откинула ми кравату и побегла. Утрчао сам у кућу у сузама, а мама је одмахнула руком и рекла ‘ма пусти, барабе’. Тако сам са шест година научио шта су барабе. Други случај из основне школе, био сам шести, седми разред, био је неки слет, ишли смо на стадион из школе. Стојимо по групама, а у групи поред наше старији дечак који је у то време био чувена земунска бараба и насилник и мало су га се прибојавали сви. Ја непажљив и необазрив, правећи се важан пред неким девојчицама около, изговорим онако рутински ‘то су све кукавице’. Један из мог друштва се прикључи оном друштву, нешто шапне и дотична бараба дође, пита јесам ли ја рекао то и добијем песницом по зубима. Неко из мог друштва је онда рекао ‘ова хуља је рекла шта си рекао’ и тако сам научио и другу реч – хуља. Те речи бараба и хуља је много важно знати на време, да их препознаш, а ја се бојим да један, не баш занемарљив део ове нације, још не зна шта је то хуља, а ми знамо шта је хуља и ко је хуља. То је васпитање доносило, тог васпитања нема, изгледа ће генерације после нас морати да се позабаве, да науче децу шта су и ко су барабе, хуље, преваранти, лопови, шибицари, хохштаплери…“, изјавио је у емисији „Да сам ја неко“.

Сада, каже, „више не може да буде нико, јер је прошао то васпитање“.

„То што су нама наши родитељи дали, то је ненадокнадиво, те реченице које смо чули, оне се урежу, онда дођемо у ситуацју где данас мало мало па чујете ‘зашто се студенти баве политиком’, него чиме ће да се баве? Шта ви сматрате када кажете политика, наравно да се баве политиком, политика је начин да се иде напред, у историју, живот… Наши факултети, школе, обданишта су васпитно-образовне институције, зашто постављате питање зашто један професор децу води на улицу, зато што их васпитава, васпитава их да барабе и хуље не могу да прођу, тачка“, каже Петричић.

Како је оценио, „време је да се емисија ‘Да сам ја неко’ прекрсти“.

„Да се зове ‘Да сам ја нико’. То је толико присутно у овој средини где живимо. Никад нисам размишљао како бих се осећао да сам неко, да сам на нечијем месту. Можда кад сам био дете, можда сам пожелео да будем неки од сликара, да умем да радим то што су они умели, увек ме је привлачило како бих ја то могао да урадим“, каже Петричић.

Истакао је да смо, „нажалост, у области ликовних уметности дошли до тачке у којој је знање, занат и умеће престало да буде битно“.

„Престало да буде на првом месту. Сада се цени то да ли је нечија слика продата за 30 милиона долара, а не цени се шта је тај човек урадио и како је дошао до тога. Ликовна уметност је страшно изгубила тиме што су људи заборавили да цене занат. Људи су тада поштовали, нису били љубоморни – што он може, а ја не, њему је дато“, каже он.

Говорећи о резултату свега тога, цитирао је да „захваљујући компјутерима, електроници ми данас имамо више људи који верују да је земља равна плоча“.

„Вероватно ће се и то исправити негде, јер је очигледна грешка. Не верујем у брза решења, али и то ће се исправити, доћи ће поново на то да вредно, квалитетно, занатски потковано, буде цењено и вуче цивилизацију напред“, каже Душан Петричић.

Објашњава да постоји више врста карикатура.

„Постоји чист хумор, тежи ка томе да насмеје људе, учини да им буде добро, лепо… Карикатура по тумачењу речи је претеривање, карикира нешто, нарочито политичка и новинска карикатура. Постојала је претпостављам и у пећинско доба, неко је умео боље да нацрта, а неко личио на карикатуру. Са појавом штампаних медија и новина, полако се развија и карикатура, политичка и новинска је имала потпуно други задатак, да извргне руглу оне који нам управљају животима. Када сам чуо прве примедбе да ми карикатуре више нису смешне, природно сам прихватио ту чињеницум из још једног разлога. Карикатура као врста делања, неке уметности, новинска, директно се наслања на живот који живимо и оно око нас. Као сваки новински текст, реагујемо на оно што живимо, као и карикатура. Ако нам је тај живот запао у овакав ћорсокак у који је запао, овакав ужас, па како карикатура да буде другачија. Карикатура има задатак да прати оно што је у том тренутку најзначајније“, каже он.

Осврнуо се и на „Полетарац“ и на то „како смо одатле дошли до овде“.

„Неко са стране, Еским који би дошао и погледао то, не би могао да повеже како смо пре 40, 50 година имали ово, а сад имамо ово – ето тако, што је земља опет постала равна плоча. Кад крене уназад, ту нема застајања, на том путу уназад, мора да оде, да удари о дно, па ће онда почети да се диже“, каже он.

Нема дилему да је „Полетарац“ био „сам светски врх“.

„Да почнемо од Душка Радовића који је знао шта ради и као аутор и као креатор и човек који је знао какви су потенцијали једне земље која се звала Југославија, она омражена реч, са много бескрајно талентованих људи у свим областима. Он је окупио те људе, резултат је ‘Полетарац’, фантастичан резултат, са толико памети, духа, радости, у време социјалистичке Југославије, те омражене. Ви сад мало размислите о томе како и зашто се то догодило, зато што смо имали фантастичне људе“, каже.

Према његовим речима, „ови данас су неупоредиви“.

„Ово није упоредиво ни са чим, ни са једном цивилизованом и пристојном земљом. Напредак једног друштва, једне нације, цивилизације, локално или шире, зависи од тога колико је велики број људи у тој комуникацији, креатора, уметника, писаца, инжењера, архитеката, лекара и ове друге масе света. Кад се то обједини и почну да се подразумевају, да разумеју једни друге, тада друштва иду напред. Ми смо, нажалост, врло свесним и намерним радом на цепању свега до атома, кад дођемо дотле да се све дели и цепа, када имате групу од двоје људи који морају да се поделе да би нешто неком успело да уради, онда је то зло. Ми смо дотле дошли и то за релативно кратко време, како се то тако суноврати…“, прича он.

Присетио се и како на карикатуре гледају у иностранству.

„Они се смеју на један баналнији, приземнији начин. Све је много директније, догађало ми се да направим карикатуру, коју ми уредник пусти, погледа скицу па онда пушта, изузев у Њујорк тајмсу, где сам имао уредника који ми је пуштао све, на другим местима не. Мало ме је то нервирало, јер сам овде навикао на други приступ, али сам разумевао потребу за тим, говорила је и о некој одговорности. Десило ми се да једну карикатуру једном направим, пријатељ из редакције Торонто стара ми каже ‘како су ти ово пустили’ и дода ‘мора да нису разумели карикатуру’. Мени је уредник карикатуре, сјајан човек и новинар, сутрадан рекао, па ја нисам видео шта си ти овде нацртао… Није било драматично“, сећа се.

Нису, каже, била драматична времена, „као овде што су драматична“ и додаје да „не можемо да меримо, чак и данас када се тај свет променио“.

„Рођен сам ’46, непосредно после рата, што је велика предност за нас који смо тад рађани, после таквих догађаја, све што тад дође представља велики успон, фантастично време чисте, здраве, нормалне енергије у свим областима. Наши родитељи су наследили, нико их није учио како да нас васпитавају, по тој инерцији су нас васпитавали. Испоставља се да је то васпитање много важна ствар у овоме што сам ја извукао из свог живота и своје професије. Учили смо речи, учили како да препознајемо људе…“, каже он.

(Н1)