Dušan Kovačević: Vučić je poput samuraja na sebe preuzeo jednu stvar - da učini nešto što je na granici mogućeg

Svoj najnoviji dramski tekst „Rođendan gospodina Nušića” Dušan Kovačević posvetio je najpoznatijem srpskom komediografu, a povodom obeležavanja 150 godina od Nušićevog rođenja. Predstava će na sceni Zvezdara teatra u Beogradu biti premijerno izvedena u četvrtak, 10. aprila, u režiji Nebojše Bradića, koji je i saradnik na tekstu.

U glumačkoj ekipi su: Branislav Lečić, Dragan Petrović Pele, Tamara Dragičević, Petar Benčina, Ivan Zarić, Sandra Balaban, Milena Živadinović, Sanja Marković i Mia Kovačević.

Svi pisci su neka vrsta roda. Zbog čega ste za povod svog novog dramskog teksta odabrali baš Nušićev 60. rođendan?

Ukazana mi je mogućnost da u ime ljudi iz pozorišta zahvalim Branislav Nušiću za sve što je učinio i za pozorište i za naš narod, i kao pisac i kao čovek. I ovo je samo jedan dan, jedna noć u njegovom životu, jer njegov život bi zavredeo seriju od 20 epizoda, pošto on zahvata životom drugu polovinu 19. veka i prvu polovinu 20. veka, najtragičnije događaje koji su bili u tom periodu i u kojima je on aktivno učestvovao. Ovo je naša mala posveta i naša velika zahvalnost tom velikanu i pozorišta i srpske istorije. Ako čitate njegove ozbiljne drame ili gledate njegove drame, ili čitate roman „Devetsto petnaesta”, onda ćete se susresti sa čovekom koji je odbolovao svoj život, s muškarcem koji je u svojoj 60. godini bio duboko nesrećan zato što su ga smatrali trećerazrednim piscem. I zato što je kritika imala pejorativan odnos prema njemu. Nušića je to strašno bolelo i on u pismu koje piše ćerki Margiti 1. marta te 1924. godine izlaže svoj literarni testament. To pismo, koje je u rukopisu napisano na sigurno nekih petnaestak strana, zapravo je priča o njegovom osećanju sveukupnog rada. I to je u suštini veoma bolno pismo. Nušić se izvinjava ćerki koja mu piše i teši ga zato što te godine nije primljen u SANU. Ne da nije primljen, nego nije čak ni predložen, a imao je – 60 godina. Onda Nušić njoj odgovara i piše zašto je to tako u zemlji Srbiji.
 
Teško je praviti predstavu koja kao osnovu ima nečiji život. Nušićevo delo otvara mnoge dileme i brojna pitanja. Koje nedoumice ste ovim tekstom želeli da razrešite?

Nušić za života nije dobio više od tri dobre kritike. I sve to je preživljavao kako samo on to zna. A da je bar deo lepog rečeno za njegovog života kao što se danas priča ili kao što je red kod nas da se prozbori tek kad čovek umre, ljudi bi živeli i lepše i duže. Međutim, mi imamo običaj da čoveka za života uništavamo, teramo da okonča vek ranije, a onda kada krene na put, pratimo ga sa čudom: zašto se sve to tako događa. Jedan od takvih velikih primera zauvek zabeleženih je smrt Zorana Đinđića. Bila je hajka uoči njegovog ubistva, takmičili su se i mediji i ljudi ko će ga pre ubiti, a onda kada je ubijen milion ljudi je krenulo u povorku. Da li je to normalno u jednoj zemlji da se događa i da se ponavljaju takve stvari? Dakle, ovo neće biti kao što je uobičajeno kod nas priredba, svečana akademija… I ono što moram da kažem: mi smo ovo finansirali potpuno privatno. Bio bi red da su u Beogradu postavljena makar tri, četiri bilborda. Ne zbog ove predstave nego samo da se kaže da je ovo godina kada se obeležava 150 godina od rođenja čoveka koji nas je toliko puta obradovao. Ali, budući da na bilbordima još stoje plakati i likovi ljudi koji se takmiče ko će da vodi ovu državu to se neće dogoditi.
 
Koliko su vam tekstovi zabeleženi u „Politici” tog davnog, 6. novembra 1924. godine, za kada je proslava bila pomerena, pomogli kao eventualna građa za komad?

Pomogli su mi naravno, jer je „Politika” toga dana, 6. novembra 1924. godine, objavila kompletan program proslave Nušićevog rođendana koja je bila obeležavana od Univerziteta preko svečanog prijema u hotelu „Palas”, zatim je bila izvedena jedna predstava i najveći i najznačajniji prijem je bio u Narodnom pozorištu u Beogradu te večeri. U „Politici” je cela jedna strana bila posvećena samo rasporedu proslava i ljudi koji su učestvovali na tim proslavama. Nema imena koje je u to vreme bilo značajnije, a da nije prisustvovalo ili govorilo povodom Nušićevog 60. rođendana.
Ima zanimljiva priča kada pominjemo „Politiku” i Nušića. Iščitavajući novine, knjige, njegova pisma, dokumenta... naišao sam na stotine imena vrlo bitnih za to vreme među političarima, ljudima koji su se bavili javnim radom. Sve ih je nadživela Živka ministarka. Živka ministarka je popularnija i o njoj se više zna nego o 90 odsto ljudi koji su se bavili politikom i koji su odlučivali o sudbini zemlje. To je priča o tome koliko je važna literatura. Nestali su svi oni koji su Nušiću zagorčavali život, a jedna tako, što bi rekao narod uspijuša, preživela je i nadživela vladare, ministre i sve političare. I danas je življa od 90 odsto živih ljudi. 

Publika će u predstavi „Rođendan gospodina Nušića” pronaći brojne činjenice za koje do sada nije znala, odnosno analogije u odnosu na naše vreme. Koje konkretno?

Zanimljivo je da je u tom trenutku, kao što se i danas dešava, vođena diskusija oko formiranja vlade. Mi sada radimo predstavu u trenutku kada se formira vlada. A tog novembra 1924. se pričalo o tome da vlada zaseda dva meseca i da nikako ne mogu da se dogovore oko toga kako da formiraju vladu. Znači proteklo je od 1924. godine do danas toliko vremena, a priča se ponavlja. Ponavljaju se i Nušićeve komedije i njegove drame.
Kada kažete Branislav Nušić, prva asocijacija je: osmeh. A njegov život je bio pre nalik na antičku dramu. Sama činjenica da je izgubio decu je potresna, učestvovao je u ratu, bio upravnik u osnivanju ili razvoju pozorišta u Skoplju, Novom Sadu, Sarajevu, Beogradu. Njegov rad kao pisca je posebno dragocen kao što je dragocena njegova ličnost i rekao bih, kada pričam o Nušiću: ja o njemu pre svega razmišljam kao o jednom od najčestitijih ljudi u Srbiji. I nije nikakvo čudo da se Nušić uvek pominje u novijoj istoriji Srbije kao jedan od najznačajnijih ljudi koji je živeo u proteklih 200 godina.

Kako vidite Srbiju posle nedavnih izbora? Pesimisti kažu da ćemo uskoro gladovati. Optimisti da nas čekaju bolji dani. Kakve su vaše prognoze?

Ni jedno ni drugo nije tačno. Nećemo gladovati sigurno zato što Srbija sa svojim resursima može da ishrani svoje stanovništvo makar jednim obrokom dnevno. Meni je uvek bilo fascinantno zašto se priča o uspehu ili neuspehu neke vlade u zemlji koja ima Vojvodinu, Šumadiju, Mačvu, Pomoravlje i ne može da prehrani jedan osrednji grad od šest do sedam miliona stanovnika. Taj neuspeh je za Ginisa. Da ništa ne sadite i da ništa ne radite na tim poljima bilo bi dovoljno hrane za jedan narod, a mi uvozimo hranu.
Ovde je od Drugog svetskog rata pa do danas vođena katastrofalna ekonomska politika koja nikoga zapravo nije ni interesovala. Srbija, koja je sa svojim resursima jedna od bogatijih zemalja u potencijalu, u ovom regionu uvozi pasulj, beli luk. Uvozi četke iz Albanije, čačkalice, a da ne pričamo o svinjama s kojima je Miloš Obrenović održavao dinar da ima zlatnu podlogu. Mi danas sve uvozimo, čak i modifikovanu hranu. Pored naših privrednih potencijala pravimo japanske pločice i neke gluposti visoke tehnologije koja je već previše jeftina na tržištima sveta i Evrope. To su lažne investicije i programi da bi se održao socijalni mir. Ne verujem u to i svako ko je normalan zna da će se bilo šta brzo desiti i da je bilo šta moguće popraviti u roku od 10 godina. Zašto? Zato što se ne menja mašina, menja se način mišljenja. Mašinu je lako promeniti, ali način mišljenja se menja u dugom procesu.

Danas je pitanje opstanka naroda najveća briga. Ko će govoriti Vukovim jezikom kada se Srbi sretnu za 200 godina? Šta je uzrok što u Srbiji ima sve manje dece?

O tome sam pričao nekoliko puta i bojim se da je to malo ko čuo. Gotovo celu besedu za prijem u SANU sam posvetio činjenici da se za stotinu godina može desiti da sve ovo što smo danas radili i pisali niko ne razume. Mi nestajemo! I to stalno ponavljate, ali to je poslednja briga svih vlasti u zemlji Srbiji. Priča o trećem detetu se pominje samo u predizbornim kampanjama kada pričaju o majkama kojima treba pomoći, a kada saberete kolika je ta pomoć, pa ona nije veća od jednog lopova koji je ukrao i koji je bio u vrhu nekakve stranke. Svi koji su krali su iz vrha vlasti ili iz vrha policije. Znači, vlast i policija su pljačkali ovu zemlju. Ima, naravno i džeparoša po autobusima.
U Srbiji je najstroža kazna ako ukradete nekome 100 evra. Dobićete 20 godina robije. Sve preko milion evra se ne sudi jer ne smete da pokrene sudski proces jer ćete naići na makar 20 ljudi iz vrha vlasti. To je organizovani kriminal. I to mora da se reši, ali to se ne rešava preko noći jer će u budućoj vlasti isto sedeti ljudi koji su učestvovali u tim prljavim poslovima.
Aleksandar Vučić je na sebe preuzeo jednu samurajsku stvar: da ili učini nešto što je na granici mogućeg ili, kao što su radile kamikaze, da poleti, pa da leti dok ima goriva. Ne bih voleo da sam na njegovom mestu ni tri dana.

Borka G. Trebješanin

(Politika)