Хроника | |||
Душан Ковачевић: Вучић је попут самураја на себе преузео једну ствар - да учини нешто што је на граници могућег |
недеља, 06. април 2014. | |
Свој најновији драмски текст „Рођендан господина Нушића” Душан Ковачевић посветио је најпознатијем српском комедиографу, а поводом обележавања 150 година од Нушићевог рођења. Представа ће на сцени Звездара театра у Београду бити премијерно изведена у четвртак, 10. априла, у режији Небојше Брадића, који је и сарадник на тексту. У глумачкој екипи су: Бранислав Лечић, Драган Петровић Пеле, Тамара Драгичевић, Петар Бенчина, Иван Зарић, Сандра Балабан, Милена Живадиновић, Сања Марковић и Миа Ковачевић. Указана ми је могућност да у име људи из позоришта захвалим Бранислав Нушићу за све што је учинио и за позориште и за наш народ, и као писац и као човек. И ово је само један дан, једна ноћ у његовом животу, јер његов живот би завредео серију од 20 епизода, пошто он захвата животом другу половину 19. века и прву половину 20. века, најтрагичније догађаје који су били у том периоду и у којима је он активно учествовао. Ово је наша мала посвета и наша велика захвалност том великану и позоришта и српске историје. Ако читате његове озбиљне драме или гледате његове драме, или читате роман „Деветсто петнаеста”, онда ћете се сусрести са човеком који је одболовао свој живот, с мушкарцем који је у својој 60. години био дубоко несрећан зато што су га сматрали трећеразредним писцем. И зато што је критика имала пејоративан однос према њему. Нушића је то страшно болело и он у писму које пише ћерки Маргити 1. марта те 1924. године излаже свој литерарни тестамент. То писмо, које је у рукопису написано на сигурно неких петнаестак страна, заправо је прича о његовом осећању свеукупног рада. И то је у суштини веома болно писмо. Нушић се извињава ћерки која му пише и теши га зато што те године није примљен у САНУ. Не да није примљен, него није чак ни предложен, а имао је – 60 година. Онда Нушић њој одговара и пише зашто је то тако у земљи Србији. Нушић за живота није добио више од три добре критике. И све то је преживљавао како само он то зна. А да је бар део лепог речено за његовог живота као што се данас прича или као што је ред код нас да се прозбори тек кад човек умре, људи би живели и лепше и дуже. Међутим, ми имамо обичај да човека за живота уништавамо, терамо да оконча век раније, а онда када крене на пут, пратимо га са чудом: зашто се све то тако догађа. Један од таквих великих примера заувек забележених је смрт Зорана Ђинђића. Била је хајка уочи његовог убиства, такмичили су се и медији и људи ко ће га пре убити, а онда када је убијен милион људи је кренуло у поворку. Да ли је то нормално у једној земљи да се догађа и да се понављају такве ствари? Дакле, ово неће бити као што је уобичајено код нас приредба, свечана академија… И оно што морам да кажем: ми смо ово финансирали потпуно приватно. Био би ред да су у Београду постављена макар три, четири билборда. Не због ове представе него само да се каже да је ово година када се обележава 150 година од рођења човека који нас је толико пута обрадовао. Али, будући да на билбордима још стоје плакати и ликови људи који се такмиче ко ће да води ову државу то се неће догодити. Помогли су ми наравно, јер је „Политика” тога дана, 6. новембра 1924. године, објавила комплетан програм прославе Нушићевог рођендана која је била обележавана од Универзитета преко свечаног пријема у хотелу „Палас”, затим је била изведена једна представа и највећи и најзначајнији пријем је био у Народном позоришту у Београду те вечери. У „Политици” је цела једна страна била посвећена само распореду прослава и људи који су учествовали на тим прославама. Нема имена које је у то време било значајније, а да није присуствовало или говорило поводом Нушићевог 60. рођендана. Занимљиво је да је у том тренутку, као што се и данас дешава, вођена дискусија око формирања владе. Ми сада радимо представу у тренутку када се формира влада. А тог новембра 1924. се причало о томе да влада заседа два месеца и да никако не могу да се договоре око тога како да формирају владу. Значи протекло је од 1924. године до данас толико времена, а прича се понавља. Понављају се и Нушићеве комедије и његове драме. Ни једно ни друго није тачно. Нећемо гладовати сигурно зато што Србија са својим ресурсима може да исхрани своје становништво макар једним оброком дневно. Мени је увек било фасцинантно зашто се прича о успеху или неуспеху неке владе у земљи која има Војводину, Шумадију, Мачву, Поморавље и не може да прехрани један осредњи град од шест до седам милиона становника. Тај неуспех је за Гиниса. Да ништа не садите и да ништа не радите на тим пољима било би довољно хране за један народ, а ми увозимо храну. О томе сам причао неколико пута и бојим се да је то мало ко чуо. Готово целу беседу за пријем у САНУ сам посветио чињеници да се за стотину година може десити да све ово што смо данас радили и писали нико не разуме. Ми нестајемо! И то стално понављате, али то је последња брига свих власти у земљи Србији. Прича о трећем детету се помиње само у предизборним кампањама када причају о мајкама којима треба помоћи, а када саберете колика је та помоћ, па она није већа од једног лопова који је украо и који је био у врху некакве странке. Сви који су крали су из врха власти или из врха полиције. Значи, власт и полиција су пљачкали ову земљу. Има, наравно и џепароша по аутобусима. Борка Г. Требјешанин (Политика) |