Драгољуб Живојиновић: Велика Британија, охоли непријатељ и надмени савезник

Представљање књиге „Надмени савезники занемарено српство - британско-српски односи (1875-1941)“, аутор Драгољуб Р. Живојиновић, издавач АЛБАТРОС ПЛУС 2011, Коларчев народни универзитет

Истраживања академика Драгољуба Живојиновића, једног од најзначајнијих српских историчара пружају драгоцену слику друге половине 19. и прве половине 20. века, времена које се показало судбоносно и за садашњост и за будућност српског народа. Досадашњи рад Драгољуба Живојиновића посвећен је проучавању политичких веза Србије и Запада, а његова најновија књига „Надмени савезник и занемарено српство“,објављена у новембру 2011, (издавач Албатрос плус), представља анализу односа Србије и Црне Горе са Великом Британијом, некадашњом империјом, и земљом кроз чији се поглед на Србију преламао и однос читавог Запада. Нова књига проф. Живојиновића чини природну целину са раније објављеним делом „У потрази за заштитником“ које говори о односима са САД, а политички односи три државе описани су у 19 поглавља, подељена у три велике целине: период Источне кризе и Берлинског конгреса, Први светски рат, и владавина кнеза Павла. Дело, настало након обимног истраживања до сада непознате грађе у британским, француским, руским и италијанским архивима, представљено је у уторак 24. 1. 2012. на Коларчевом народном универзитету, на којој су поред аутора говорили и историчари др. Слободан Марковић и др. Чедомир Антић.

Трибину је отворио Слободан Марковић, који је истакао да Живојиновић својим радом наставља традицију великих српских историчара 19. века и попуњава празан простор у проучавању овог периода, настао доласком комунизма. Марковић је приметио да је Британија много више него што се мисли била уплетена у догађаје на Балкану, а да епитет „надмени савезник“ одлично одсликава тадашњу империју, која је према Србији показивала охолост и некоректност, а у судбинским питањима често водила политику у супротностима са српским интересима и егзистенцијом српске државе. Марковић је истакао да је политика Британије омогућила експанзију Аустроугарске на Балкану, да би касније, када је била невољно увучена у Први светски рат, Британија ипак била спремна да подржи стварање Велике Србије, док је на крају рата ипак била наклоњенија само припајању БиХ и Црне Горе Србији. Говорећи о трећем поглављу књиге и судбини кнеза Павла, Марковић је истакао и да је Живојиновић поставио питање шта би се десило да преврата 27. марта није било, и да је изнео став да би Хитлер после пораза у СССР-у сигурно окупирао Југославију, али да би последице окупације биле далеко блаже. Марковић је додао и да је Живојиновић својим истраживањем настојао да да коначан одговор о природи односа Велике Британије и Србије, и на крају истакао де ће његови закључци бити темељ даљих истраживања.

Историчар Чедомир Антић је у свом излагању потврдио да је однос Запада према Србији заправо однос Британије, и да књига потврђује чињенице које су до сада мало коме биле јасне. По њему, однос Велике Британије према Србији је био јако сложен, нелогичан и понекад шизофрен, а да је он одређен империјалном тежњом ширења власти и британског утицаја и културе. Антић је такође подвукао да је у 19. веку Британија подржавала Турску, а да је њена политика била промењена тек јачањем Немачке. У свом излагању се осврнуо и на ставове Срба о Британији и Енглезима, и навео да веза између два народа све до краја 19 века готово и да није било, и да ни мишљење о Енглезима у Србији није било добро, све до почетка Првог светског рата. На завршетку свог излагања, Антић је истакао да књига проф. Живојинића треба да послужи нашим елитама да боље разумеју комплексне међународне односе.

На крају трибине говорио је и сам аутор, који је истакао да је његово дело одраз жеље да се неки догађаји, који су код нас и даље обавијени митом, разјасне. Он је изнео став да су Срби у Енглезима гледали савезнике и пријатеље, али да смо ту заблуду скупо платили, јер Британија није показивала разумевање ни у време кад је била савезник. Живојиновић је такође истакао да је Британија имала много већу улогу на Балкану, а да је код ње према Србији постојао степен империјалног омаловажавања, док су медији и путописи приказивали Србе као варварски народ с којим не вреди сарађивати. Лондон је из империјалних интереса био и против независности Србије и подржавао велику Албанију, а за време Источне кризе није желео уједињење Србије и Црне Горе, што је довело Аустроугарску у Босну и Рашку. Живојиновић је навео да је ширењу Аустроугарске договором са Британијом допринела и царска Русија, а да се Лондон није понео савезнички ни након завршетка Првог светског рата, пошто је Британија правила много сметњи Краљевини СХС, попут присиљавања на потписивање Рапалских споразума са Италијом. Говорећи о трећем поглављу своје књиге, Живојиновић је истакао да је поступање са кнезом Павлом најбоље показало како велика сила кажњава оданог човека који у једном тренутку покушава да заштити интересе своје земље. На крају је закључио да се из његовог дела може извући поука да ће мала земља добро проћи само ако се њен интерес слаже са интересима велике, док ће у супротном бити кажњена.

(Младен Ђорђевић, НСПМ)