Dragoljub Žarković: U zemlji izbora i žuči

Dok Tadić ide po smetovima, zemlja se raspada. Predsednik nije komunalni radnik, on treba da vodi zemlju, da društvu ponudi viziju koja će uliti mir jer znamo šta je pred nama, rekao je prošle nedelje Čedomir Jovanović, lider LDP-a, odgovarajući na jedno od pitanja u intervjuu organizovanom preko Fejsbuka.

Dan posle, predsednik Nove Srbije Velimir Ilić pozvao je predsednika Srbije da radi svoj posao, a ne da “u kampanji lopatom čisti sneg”. Ilić je optužio Tadića da se bavi svime osim onoga što je posao predsednika Republike.

Nije lako biti Tadić: šta bi mu tek rekli da je ostao u toplom kabinetu smišljajući neku viziju.

Odgovarajući na pitanje u intervjuu za „Vreme“ koje se odnosilo na učinak izvršne vlasti, Vesna Pešić, samostalna poslanica u Skupštini Srbije, rekla je: „...To su samo makete i poslovođe onog koji stvarno donosi odluke - a to je predsednik Boris Tadić...

Vlada nije vodila politiku, uvek je iza paravana stajao Tadić, što je pravilo velike probleme i stvaralo konfuziju. A ni sam Cvetković nije nikakav Deda Mraz, nikakva naivčina, kako mnogima izgleda. Zato sednice vlade više nisu imale smisla, postale su čisto tehničke, odnosno i bukvalno - telefonske.

Ja mislim da su više radili SMS-ovi i naređenja iz centrale, nego ozbiljne analize problema i traženje rešenja u vladi. Strašno je kada se podrije izvršna vlast, tj. sama vlada, a ona je odgovorna za vođenje politike, a ona to nije mogla da čini i da je htela, jer su se odluke donosile na drugom mestu.“

Neki teoretičari „povratka u devedesete“ čak svevlast Tadića porede sa vlašću koju je imao Slobodan Milošević. Tadićevi prsti, po njima, vide se u svakom pekmezu. Tadić se tako pojavljuje i/ili tumači i doživljava kao neka vrsta kišobrana, zaštitne mreže, za sve vladine i druge poduhvate i tu je napravljen toliki zalet da sada odstupanja nema.

Liči da će se parlamentarni izbori, još neraspisani, pretvoriti, simbolički, u predsedničke izbore što nije baš pametna taktika onih koji bi da vide leđa kabinetu Mirka Cvetkovića.

Igra na sve ili ništa često se u politici pokaže pogubnom po pretpostavljeni cilj, a višak žuči koji se već sada ispoljava nagoveštava izbornu kampanju u kojoj će na tržištu biti malo političkih ideja i programa za rešenje srpskih problema, a puno omraze i podmetanja.

U nedovršenim državama izbori su obično takvi. Liče na lične obračune i vađenje očiju. To može biti interesantno za nekog ko proces posmatra sa strane ili nekog ko je nesposoban da političke procese poveže sa svojom svakodnevicom, ali su takvi izbori neproduktivni jer u suštini ishoduju okolnošću da jedan klan smeni drugi.

Ovde se politika vodi kao klanovski rat, a upravljanje državom doživljava kao ratni plen. I proslavu Dana državnosti i dodelu odlikovanja zaslužnima opozicija je mahom bojkotovala s obrazloženjima koja se, u krajnjoj liniji, svode na njihovu nevoljkost da uveličaju „Tadićevu proslavu“.

(Blic)