Драган Шутановац: И Србији је место у Авганистану

Није баш једноставно објаснити како се дошло до тога да су током протекле деценије - у овом периоду после бомбардовања НАТО-а Србије (и Црне Горе) - односи Београда са Вашингтоном највише узнапредовали управо на војном плану. Та сарадња се све чешће обострано помиње као рецепт како би односи Србије са САД могли да изгледају и у осталим областима.

По интензитету, а и суштински, ти војни контакти су на колосеку пуног континуитета: крајем октобра у Вашингтону боравио је државни секретар у Министарству одбране Спасојевић, министар војни Шутановац завршио је прекјуче целонедељни боравак у Вашингтону и Кливленду, а за фебруар је већ најављена посета начелника Генералштаба ВС Милетића. Све у свему - ако почне да се води таква евиденција (а поготову кад се саберу постигнути резултати) - испада да је то више од свега осталог постигнутог на релацијама између Србије и САД. И то заједно.

„Потреба је да се у Вашингтону буде још присутнији. Јер, утицај Америке превазилази међусобне односе и веома је важан за наше даље европске аспирације“, рекао је новинару Данаса тим поводом Драган Шутановац. Оставио је, међутим, „за неку другу прилику“ анализу о узроцима евидентне осеке која је наступила последњих година у сусретима на високом и највишем нивоу представника САД и Србије.

Шутановчев третман у Вашингтону од тога је веома одударао. Пред улазом у Пентагон сачекао га је Роберт Гејтс, министар одбране најмоћније силе света, на чији је позив и дошао у посету. Касније тог дана, после „конструктивног разговора“ са Шутановцем (оцена из кабинета домаћина), Гејтс је са Обамом обишао Вест Поинт где је председник обзнанио стратегију планираног окончања америчке војне интервенције у Авганистану и постепеног извлачења са тог терена који се за САД претворио у поприште најдужег рата у историји.

Иначе, последњи претходни контакт Вашингтона и Београда на нивоу министара одбране датира још из 1984. године, кад је тадашњу југословенску страну заступао у Пентагону адмирал Бранко Мамула. Американци су, онако успут, констатовали тим поводом да је и садашња Шутановчева посета завршена једним међудржавним споразумом који је „у духу сарадње из Титовог времена“.

Конкретно: са Србијом је договорено покретање два значајна пројекта - СПП (Програм државног партнерства) којим се званично верификује и ставља у државни оквир већ започета, успешна сарадња Националне гарде државе Охајо са Војском Србије, као и ФМФП (Програм финансирања војних потреба) којим се омогућује финансирање модернизације Војске Србије наоружањем и опремом - под повлашћеним условима „доступним пријатељским земљама“. Шутановац је, у разговору за Данас, оценио као „велики успех“ реактивирање тих споразума. Не само, како је рекао, као значајну уштеду и могућност за остале олакшице у снабдевању ВС савременим наоружањем, већ и као потврду на делу исказане спремности за даљом проширеном непосредном и посредном сарадњом на том терену.

Поред осталог, како се најављује са америчке стране, тај искорак довешће и до отварања новог простора за пласман неких нових производа српске наменске индустрије на овом тржишту, поред већ постојећег извоза пешадијске, ловачке и спортске муниције. Осим тога - а такође веома важно - после ове посете врло је извесно да се ни убудуће неће постављати питање добијање неопходне сагласности Вашингтона за извоз српског наоружања и опреме у Ирак, што је посао вредан пар стотина милиона долара који је већ кренуо између Београда и Багдада.

Стицајем околности, до сусрета Гејтс-Шутановац дошло је истог дана кад је у Бриселу објављена вест о усвајању акционог плана приступања Црне Горе НАТО, а у Подгорици саопштење о слању 40 црногорских војних полицајаца као појачање снагама међународне коалиције у Авганистану. У разговору на ту тему, наш министар обавестио је шефа Пентагона о „начелној спремности“ Београда да се, у оквиру могућности, укључи у мировне мисије у свету - са пропратном информацијом да је то досад већ учињено са неколицином лекара у Чаду, а да се слично наше ангажовање може ускоро очекивати и у оквиру снага УН у Либану. Односно: да се на неко значајније укључивање Србије те врсте - рецимо попут овог у Авганистану (што је апсолутни приоритет Американаца), може евентуално рачунати тек негде после 2010. године, кад се, према Шутановчевим речима, планира завршетак текућег процеса професионализације Војске Србије.

(Данас)