Дора Бакојани: Вучић преговарао са Тачијем о „корекцији граница“ између Србије и Косова, што подразумева постојање две државе

Није потребно бити искусан стручњак да би се схватило да Србија припада Европи. Држава се налази у језгру континента, окружена је државама чланицама Европске уније, а ЕУ је већ деценијама главни трговински партнер Србије. Будући просперитет и отпорност демократије у Србији су суштински повезани са њеним односом са ЕУ.

Ипак, у последњих неколико година, изгледи за европске интеграције Србије се смањују. Европски савет је у децембру усвојио закључак о најскоријим одлукама у политици проширења, који нису укључивали Србију; Европски парламент гласао је у фебруару да држави треба суспендовати финансијска средства ЕУ због навода о изборној крађи; а Европска комисија изразила је снажно разочарање због застоја у разговору о нормализацији са Приштином.

Истовремено, за све нас који сањамо просперитетну европску Србију, све тешњи односи са Русијом и Кином, последњи случајеви илиберализма, као и анти-ЕУ реторике који се понављају у политичком дискурсу, изазивају велику забринутост.

Када ме је Парламентарна скупштина Савета Европе (ПССЕ) именовала за известитељку за захтев Комитета министара за мишљење о пријави Косова за чланство, сви су били свесни мојих посебних веза са Србијом и српским народом.

То је било не само због тога што представљам државу чланицу која не признаје независност Косова*, већ и због мог рада на европским интеграцијама Србије. Први пут сам посетила Београд 1993. заједно са својим оцем, Константином Мицотакисом, тадашњим премијером Грчке. У наредних 30 година, имала сам прилику да подржим Србију у свакој улози коју сам преузела, укључујући функцију министарке спољних послова Грчке од 2006. до 2009, и председавајуће ОЕБС-ом 2009.

Савет Европе је међународна организација – није део Европске уније – посвећена искључиво промовисању демократије, владавине права и људских права у Европи.

Према томе, за разлику од других међународних организација, процес приступања кроз историју је био једноставан (46 од 49 европских држава су већ чланице), зато што је чланство неопходно пре него што грађани добију приступ демократским „алаткама“ Савета Европе.

Мој саветодавни, необавезујући извештај, био је искључиво посвећен људским правима, као и потреби да се два милиона Европљана доведу под демократски кишобран Савета Европе. Ово последње је посебно важно за српску заједницу у региону, којима је деценијама била ускраћена право да тужи власти у Приштини за кршење људских права пред међународно признатим Судом.

Како бих заузела позитивно мишљење, били су ми потребни 300 дана, мисије у Приштини, Северној Митровици и Бриселу, тим специјализованих правника, десетине састанака са владама, амбасадорима, српским градоначелницима, представницима Српске Православне Цркве, невладиним и међународним организацијама.

Такође је било потребно да власти у Приштини, након 25 година, врате имовину најважнијем српском манастиру у региону, да повуку закон за експресну експропријацију српске имовине, као и да потпишу дугачки списак споразума везаних за људска права која, пре свега, стављању српску мањину под међународну заштиту.

Ниједан кандидат за чланство никада није морао да спроведе толико реформи пре него што је организација почела да расправља о њеном приступању. Ово је вероватно разлог зашто је 83 одсто Парламентарне скупштине гласало у корист извештаја.

С друге стране, јасно је поменуто да ПССЕ неће заузети став о томе да ли је Косово држава. Током свог говора у пленуму, нагласила сам како „не бих преузела функцију известитељке да ме је Комитет министара обавезао да изразим свој став о томе да ли је Косово држава, и усагласила бих се са ставом своје државе“, негирајући било какво разматрање о приступању Косова организацији.

Међутим, ово није било тражено. Признање или непризнање независности остаје право држава.

Упркос свему споменутом, руководство Србије ме је лично напало. Описана сам као бесрамна издајница која поткопава билатералне односе наших држава. Ништа није даље од реалности. Јавно признање мојим напорима од оца Саве, игумана манастира Високи Дечани, скромно је сведочанство о овоме. Додатно, треба споменути да државно руководство Србије није увек било до те мере окренуто себи.

Године 2018, на Европском форуму у Албаху у Аустрији, председник Вучић је јавно признао да преговара о „корекцији граница“ између Србије и Косова, са бившим председником Косова* Хашимом Тачијем.

Упркос чињеници да преговори о границама подразумевају постојање две државе (ако то није тако, са киме преговарате?), чему се противим, сматрала сам да је ово потез храбрости од стране председника Вучића, а не потез издаје. Прагматизам је редак а истовремено кључно важан ресурс у политици, и сви лидери који су икад постигли успех у промовисању националног интереса своје земље су они који се нису устручавали да се супротставе инстинктима националне маште.

У потрази за просперитетном будућношћу Србије, не постоји одржива алтернатива Европској унији и прихватању институција либералне демократије. Према тренутним пројекцијама, Србија ће до 2050. да изгуби скоро четвртину свог становништва, јер млади и стручни људи емигрирају у потрази за послом. Уколико моји пријатељи из Србије желе да преокрену ту трагедију, једини пут је либерална политика отпорна на будућност. Верујем да ће тај пут изабрати!

ПС: Као неко ко је био у Београду током бомбардовања, осећам се да ми је нанета неправда и разочарана сам због личних напада од стране екстремних гласова.

* Свако спомињање Косова, било да је реч о територији, институцијама или становништву, у потпуности је усклађено са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација и не прејудицира статуса Косова.

Извор: European Western Balkans / Текст је изворно објављен у сарадњи са недељником „Радар“

(Коссев)