Дојче веле: Тврђава Европа и избеглице

Циљ Европске уније није пријем већег броја избеглица, већ боља заштита спољних граница. Све већи притисак усељеника могао би да доведе до нових граница, жица и контрола.

Европа је тврђава. Рупе на бедемима тврђаве биће мање или више делотворно затворене. То организације за заштиту избеглица и бројни људи добре воље у Европској унији могу да критикују, али министри унутрашњих послова ЕУ, који се редовно баве илегалним миграцијама, одавно, у најмању руку уздржано, кажу: велика већина грађана у 28 земаља-чланица је против још већег броја миграната и избеглица.

С обзиром на даљи пораст броја имиграната који преко мора стиже у Италију, возом до Розенхајма у Немачку или кроз тунел испод Ламанша у Велику Британију, ја својим бирачима не могу да објасним да ЕУ не успева да спречи илегално усељавање, рекао је један министар који не жели да га именујемо. То у најкраћим цртама описује расположење када је реч о тој теми, без обзира на то да ли оно одговара чињеницама или не. Управо због тога се министри унутрашњих послова ЕУ и надлежни комесар не труде да олакшају илегално усељавање у Европу, већ се концентришу на бољу заштиту граница, одбрану од илегалног уласка у земљу било воденим, било копненим путем, а пре свега преко аеродрома. Тврђава Европа се још више учвршћује – и то већ скоро двадесет година.

Утврђивање напредује

Након укидања пасошких контрола на границама између чланица ЕУ, већина земаља је логично постепено појачавала спољне границе. То се у неким случајевима дешавало видљивим жицама на граници, попут Шпаније, Грчке, Бугарске или однедавно Мађарске. Но то се пре свега дешава захваљујући заједничком електронском надзору граница, контроли уласка и изласка из земље, регистрацији свих путника са визама и службеном обрадом свих захтева за азил. Европска унија је у протекле две године формирала две нове службе: Агенцију за заштиту граница Фронтекс са седиштем у Варшави и Службу за азил ЕАСО на Малти.

У великим базама података о онима који улазе и излазе из одређене земље, бивају прикупљени отисци прстију и биометријски подаци о власницима виза и подносиоцима захтева за азил. Ти подаци се све више усклађују са другим базама података о починиоцима кривичних дела или осумњиченима за тероризам. Више истовремених захтева за азил, фалсификовани пасоши или визе тако бивају лако разоткривени. Граничари се образују на европском нивоу, добијају инфрацрвене видео-камере и приступ сателитским снимцима. И то је део жељеног менталитета тврђаве.

Немири унутар тврђаве

Системи још увек нису потпуно функционални. Неке државе поткопавају предвиђени начин деловања. Грчка, Италија или Мађарска су примери оних који не желе или нису у стању да обухвате илегалне имигранте и уредно региструју подносиоце захтева за азил. Уместо тога, имигранти из јужних земаља у које стижу, путују даље ка Немачкој, Француској, Великој Британији или Шведској. То доводи до немира унутар тврђаве јер тиме енормно расте број имиграната и избеглица у Немачкој – како се непрестано жали немачки министар унутрашњих послова Томас де Мезијер.

Реакције су јасне: бројне државе, које у међувремену примају велики број избеглица, желе да промене правила. Уместо да као што су до сада обавезу према избеглицама имале државе у које људи стижу, систем о квотама и расподели требало би да се побрине да свих 28 земаља-чланица приме праведан удео избеглица које долазе из економских или ратних разлога. Досадашњи систем, који носи име ирског града Даблина, требало би да буде промењен нечим новим. „Даблинска правила“ донесена су пре 25 година како би се тврђава Европа обезбедила на њеним спољним границама. Све се одвија на основу немачког концепта „сигурне треће државе“, на основу којег се подносиоци захтева за азил не морај примати.

Ипак, број имиграната у Средоземљу у међувремену је постао толико велики да систему прети да колабира. Европска унија је у протеклих 20 година покушала такође да обезбеђивање граница на спољним тачкама пребаци на тзв. транзитне државе.

Са Либијом је постојао уговор да се избегличка рута из Африке прекине и из угла Европљана то је било успешно. Али откако нема више либијског диктатора Моамера ел-Гадафија, то је историја јер систем више не функционише. Ипак, он још увек понегде функционише, рецимо у Мароку, чиме се растерећује Шпанија.

Са Турском, преко које у међувремену пролази главна рута, годинама се преговара али за сада без видног напретка. Због тога су Грчка и Бугарска поставиле жицу како би затвориле границе према Турској. Ефекат је, наравно, да имигранти сада појачано покушавају да, уместо преко копна, стигну у Грчку преко мора. Такође, многи седају у Истанбулу у авион који лети ка ЕУ.

Истраживачи миграција, као и високи комесаријат Уједињених народа, упозоравају да изградња тврђаве неће смањити сеобе људи, већ да ће их само преусмерити. То је одавно препознала и Европска унија. У њеној годишњој „анализи ризика“ Агенције за заштиту граница Фронтекс, стоји да ће се број људи који наредних година желе да дођу у Европу додатно повећати. Разлози за бекство као што су рецимо рат у Сирији, диктатура у Еритерији или сиромаштво у бројним деловима Африке, као и недостатак перспективе на Косову, ће, према том извештају, за сада остати.

Ове прогнозе су министри унутрашњих послова ЕУ стално игнорисали. Они су се концетрисали на доградњу тврђаве, али се нису припремили на пријем све већег броја људи. Другачије се не могу објаснити околности у Калеу, или на Косу, или шаторска насеља за избеглице у немачким градовима. Време је да се унутар тврђаве припреме да збрину све више оних који долазе.

Поново мале тврђаве и међусобне границе?

А будућност? Усељеничка политика, додељивање азила и пријем избеглица остају и даље у сувереној компетенцији држава-чланица. Свако ће пазити на то да прими што мање избеглица. Разлика између држава биће још већа. Што притисак буде већи, биће веће и непријатељство према мигрантима, које већ постоји у Данској, Великој Британији, Француској, Мађарској и на другим местима. Напади на избегличке домове у Немачкој су грозни, али с обзиром на читаву ситуацију, нису изненађење.

Угрожена тврђава могла би према унутра да реагује конфликтима међу државама-чланицама. Таквих покушаја је већ било. Данска је пре неколико година покушала да своју границу према Немачкој поново више и видљивије контролише. Француска је у једном тренутку затворила своју границу ка Италији. Велика Британија пребацује Француској да недовољно штити приступ ка тунелу испод Ламанша у Калеу. Италија оптужује источноевропске чланице ЕУ да нису солидарне, јер примају релативно мало имиграната.

Ако се притисак у будућности повећа, могло би доћи до тога да државе пожеле поново свој суверенитет на границама како би чувале своју сопствену малу тврђаву. Слобода кретања Шенген-зони могла би да се нађе у опасности. На то је упозорио и немачки министар унутрашњих послова Томас де Мезијер. Да ли ће питање миграције, поред свих социјалних проблема које ствара, постати и политички експлозив за Европску унију?

(Дојче веле)