Dobrica Ćosić: Đinđićeva politička prekretnica

Juče su u stanu Dobrice Ćosića telefoni stalno zvonili zbog intervjua u našim novinama. On je odgovarao da nije siguran da je dobro što je tri dana uzastopce u štampi… Iz Akademije nauka javljaju da je stiglo mnogo pisama na koje, sa žaljenjem veli, mora da odgovara pesimistički…

Vi ste se kao predsednik SR Jugoslavije mnogo bavili okončanjem rata u Bosni i 2008. godine napisali studiju „O stvaranju Republike Srpske” kao predgovor „Dnevniku” profesora Nikole Koljevića, prvog potpredsednika Republike Srpske. Kako danas gledate na političko stanje Bosne i Hercegovine?

Internacionalni verski rat u Bosni od 1992. do 1995. kojim su politički rukovodile Sjedinjene Američke Države u saradnji s Evropskom unijom, oružano se okončao Dejtonskim sporazumom, a politički se nastavio pod protektoratom i rukovodstvom „visokih predstavnika” saveta Ujedinjenih nacija i Evrope. Nijedan učesnik i činilac Bosanskog rata, nijedna ratna strana nije se odrekla ostvarenja svojih ratnih ciljeva. Muslimani pod imenom Bošnjaka nastavljaju da se bore za „unitarnu Bosnu” na načelima Islamske deklaracije Alije Izetbegovića uz izdašnu podršku svih dosadašnjih „visokih predstavnika” i sadašnjeg gospodina Incka. Hrvati se bore za separaciju sada svoje Herceg-Bosne; Srbi se bore da odbrane Republiku Srpsku na dejtonskim načelima. Posle svega što se dogodilo u tom svirepom ratu, teško je shvatljivo odsustvo političkog razuma bošnjačkih političara i agresivnog reis-ul-uleme koji se ne odriču svojih ratnih ciljeva – „unitarne Bosne” i želje za poništenjem Republike Srpske. Ponašajući se kao srpska žrtva, oni verskim šovinizmom podgrevaju permanentnu i agoničnu krizu konfederalne dejtonske tvorevine. Ja verujem u uspešnu odbranu nacionalnih i demokratskih prava Srba oličenu u Republici Srpskoj.

Novi generički faktor takve bosanske krize je neoosmanska Turska koja u ime „istorijskih prava” izjednačuje Bosnu sa svojom Anadolijom i Sarajevo sa svojim Istanbulom. Zbiva li se to inverzija nekadašnjeg „Istočnog pitanja”? Šta je politički smisao „Istanbulske deklaracije” i samita u Karađorđevu na kojem nema Grka, Bugara, Makedonaca, i na kojem je najznačajnija figura predsednik turske vlade Erdogan? To su događaji koji nesumnjivo najavljuju novo, da li samo novo, razdoblje Turske na Balkanu. Sletanje moćne Turske na Balkan kao u „svoje istorijske osmanske prostore” sumnjam da donosi spokojnu budućnost Balkanu i srpskom narodu, jer aktivira i Zukorlićevo „sandžačko pitanje”. Kao da započinje i „sandžakizacija” Srbije, organski nastavljajući „kosovizaciju” Srbije, podstičući i druge vlastodržačke ambicije motivisane najavljenom regionalnom dezintegracijom Srbije.

Mislite li to na teritorijalnu reorganizaciju Srbije koju zastupa stranka Ujedinjeni regioni?

Da. To je vlastodržačka ambicija nekih političara čiji su ciljevi birokratski i dezintegracioni. Ako smo za demokratizaciju države, onda vlast i prava treba predati opštinama i ne ponavljati poraze komunističkih okruga i oblasti, koji u ekonomskoj i civilizacijskoj strukturi sadašnje osiromašene Srbije mogu biti samo još jedan činilac političke birokratizacije Srbije.

A šta mislite o Dodikovoj politici?

Milorad Dodik je nova pojava u srpskoj politici novije istorije. Borben, a spreman na kompromis. On je u mom doživljaju hrabar i dostojanstven borac za srpska prava i odbranu Republike Srpske na dejtonskim osnovama. Odličan je taktičar.

Prateći događaje, zaključno sa ubistvom Zorana Đinđića, dali ste portret ubijenog premijera. Mnogo toga ste mu zamerali, a i družili ste se s njim. Kako biste to danas prokomentarisali?

I Đinđić je dete titoizma iako je bio njegov radikalni rušilac. I danas mislim da je u svom naraštaju bio najdarovitiji srpski političar. Osobito cenim njegovu političku pamet da uvidi neuspehe svoje politike krajem 2002. godine i izrazi spremnost da zasnuje novu nacionalnu i državnu politiku. Polovinom decembra 2002. godine rekao mi je: „Više u Srbiji demokratija ne može da se dokazuje izdajom državnih i nacionalnih interesa. To sam prekjuče izjavio nemačkim novinama.” Promena politike prema Kosovu bila je samo početak Đinđićeve nove politike. Posle njegovog izvanrednog intervjua „Večernjim novostima”, albanski vođa Mahmut Bakali nije ga omaškom, takođe u „Večernjim novostima”, nazvao „srpskim nacionalistom gorim od Miloševića”. U razgovoru sa mnom Đinđić je bio naročito oštar prema vojvođanskom separatizmu i njegovom najglasnijem zagovorniku, kajući se što mu je u Vojvodini dao veliku vlast. Ljutili su ga i briselski birokratski pritisci i ucene. Kritički je govorio o Evropskoj uniji koja će nas primiti u svoje članstvo „za deset–petnaest godina, a mi tada treba da razmislimo da li da se penjemo u taj voz. Sada moramo sa njima, pre svega sa Nemačkom...”

Njegovi naslednici u Demokratskoj stranci nisu uvažili Đinđićevu prekretnicu i njegovo vizionarstvo. Oni su nastavili politiku koju je Đinđić napuštao i spremao se da formuliše novu koncepciju državne politike. Oni su sledbeništvo potvrdili formalnom idolatrijom njegove ličnosti bez kritičke i stvaralačke razrade njegovih ideja. Takva politika se izrazila u odsustvu ozbiljnih reformi i daljem nazadovanju Srbije

Znate da će velike polemike izazvati Vaš stav da je Đinđić promenio politiku i prihvatio Vašu koncepciju kosovske politike.

Pretpostavljam da se neki iz vođstva Demokratske stranke neće obradovati mom razumevanju političke prekretnice Zorana Đinđića krajem 2002. godine dokazane u knjizi „Kosovo” koju je priredila moja ćerka Ana 2004. godine. Na eventualna osporavanja mojih svedočenja o promeni političke koncepcije Zorana Đinđića – sa stranačkim političarima i njihovim glasnogovornicima, neću stupati ni u kakve polemike. Kao disident nisam imao slobodu za polemike, pa sam vremenom postao ravnodušan na osporavanja, krivotvorenja i ruženja mojih stavova. Razume se, sve što pišem i činim podložno je kritici i osporavanju.

(Dušica Milanović, Politika)