Добрица Ћосић: Ђинђићева политичка прекретница

Јуче су у стану Добрице Ћосића телефони стално звонили због интервјуа у нашим новинама. Он је одговарао да није сигуран да је добро што је три дана узастопце у штампи… Из Академије наука јављају да је стигло много писама на које, са жаљењем вели, мора да одговара песимистички…

Ви сте се као председник СР Југославије много бавили окончањем рата у Босни и 2008. године написали студију „О стварању Републике Српске” као предговор „Дневнику” професора Николе Кољевића, првог потпредседника Републике Српске. Како данас гледате на политичко стање Босне и Херцеговине?

Интернационални верски рат у Босни од 1992. до 1995. којим су политички руководиле Сједињене Америчке Државе у сарадњи с Европском унијом, оружано се окончао Дејтонским споразумом, а политички се наставио под протекторатом и руководством „високих представника” савета Уједињених нација и Европе. Ниједан учесник и чинилац Босанског рата, ниједна ратна страна није се одрекла остварења својих ратних циљева. Муслимани под именом Бошњака настављају да се боре за „унитарну Босну” на начелима Исламске декларације Алије Изетбеговића уз издашну подршку свих досадашњих „високих представника” и садашњег господина Инцка. Хрвати се боре за сепарацију сада своје Херцег-Босне; Срби се боре да одбране Републику Српску на дејтонским начелима. После свега што се догодило у том свирепом рату, тешко је схватљиво одсуство политичког разума бошњачких политичара и агресивног реис-ул-улеме који се не одричу својих ратних циљева – „унитарне Босне” и жеље за поништењем Републике Српске. Понашајући се као српска жртва, они верским шовинизмом подгревају перманентну и агоничну кризу конфедералне дејтонске творевине. Ја верујем у успешну одбрану националних и демократских права Срба оличену у Републици Српској.

Нови генерички фактор такве босанске кризе је неоосманска Турска која у име „историјских права” изједначује Босну са својом Анадолијом и Сарајево са својим Истанбулом. Збива ли се то инверзија некадашњег „Источног питања”? Шта је политички смисао „Истанбулске декларације” и самита у Карађорђеву на којем нема Грка, Бугара, Македонаца, и на којем је најзначајнија фигура председник турске владе Ердоган? То су догађаји који несумњиво најављују ново, да ли само ново, раздобље Турске на Балкану. Слетање моћне Турске на Балкан као у „своје историјске османске просторе” сумњам да доноси спокојну будућност Балкану и српском народу, јер активира и Зукорлићево „санџачко питање”. Као да започиње и „санџакизација” Србије, органски настављајући „косовизацију” Србије, подстичући и друге властодржачке амбиције мотивисане најављеном регионалном дезинтеграцијом Србије.

Мислите ли то на територијалну реорганизацију Србије коју заступа странка Уједињени региони?

Да. То је властодржачка амбиција неких политичара чији су циљеви бирократски и дезинтеграциони. Ако смо за демократизацију државе, онда власт и права треба предати општинама и не понављати поразе комунистичких округа и области, који у економској и цивилизацијској структури садашње осиромашене Србије могу бити само још један чинилац политичке бирократизације Србије.

А шта мислите о Додиковој политици?

Милорад Додик је нова појава у српској политици новије историје. Борбен, а спреман на компромис. Он је у мом доживљају храбар и достојанствен борац за српска права и одбрану Републике Српске на дејтонским основама. Одличан је тактичар.

Пратећи догађаје, закључно са убиством Зорана Ђинђића, дали сте портрет убијеног премијера. Много тога сте му замерали, а и дружили сте се с њим. Како бисте то данас прокоментарисали?

И Ђинђић је дете титоизма иако је био његов радикални рушилац. И данас мислим да је у свом нараштају био најдаровитији српски политичар. Особито ценим његову политичку памет да увиди неуспехе своје политике крајем 2002. године и изрази спремност да заснује нову националну и државну политику. Половином децембра 2002. године рекао ми је: „Више у Србији демократија не може да се доказује издајом државних и националних интереса. То сам прекјуче изјавио немачким новинама.” Промена политике према Косову била је само почетак Ђинђићеве нове политике. После његовог изванредног интервјуа „Вечерњим новостима”, албански вођа Махмут Бакали није га омашком, такође у „Вечерњим новостима”, назвао „српским националистом горим од Милошевића”. У разговору са мном Ђинђић је био нарочито оштар према војвођанском сепаратизму и његовом најгласнијем заговорнику, кајући се што му је у Војводини дао велику власт. Љутили су га и бриселски бирократски притисци и уцене. Критички је говорио о Европској унији која ће нас примити у своје чланство „за десет–петнаест година, а ми тада треба да размислимо да ли да се пењемо у тај воз. Сада морамо са њима, пре свега са Немачком...”

Његови наследници у Демократској странци нису уважили Ђинђићеву прекретницу и његово визионарство. Они су наставили политику коју је Ђинђић напуштао и спремао се да формулише нову концепцију државне политике. Они су следбеништво потврдили формалном идолатријом његове личности без критичке и стваралачке разраде његових идеја. Таква политика се изразила у одсуству озбиљних реформи и даљем назадовању Србије

Знате да ће велике полемике изазвати Ваш став да је Ђинђић променио политику и прихватио Вашу концепцију косовске политике.

Претпостављам да се неки из вођства Демократске странке неће обрадовати мом разумевању политичке прекретнице Зорана Ђинђића крајем 2002. године доказане у књизи „Косово” коју је приредила моја ћерка Ана 2004. године. На евентуална оспоравања мојих сведочења о промени политичке концепције Зорана Ђинђића – са страначким политичарима и њиховим гласноговорницима, нећу ступати ни у какве полемике. Као дисидент нисам имао слободу за полемике, па сам временом постао равнодушан на оспоравања, кривотворења и ружења мојих ставова. Разуме се, све што пишем и чиним подложно је критици и оспоравању.

(Душица Милановић, Политика)