Дмитриј Медведев: Или заједнички систем противракетне одбране, или нова трка у наоружању

Заседање Савета Русија–НАТО, одржано јуче у Сочију на обали Црног мора, на којем су разматрани најактуелнији међународни проблеми – од ситуације у Либији, до борбе против тероризма, пиратства, трговине дрогом и реаговања на природне и техногене катастрофе – према свим показатељима, није дало одговор на главно питање: како спречити да амерички противракетни систем (ПРО) у Европи постане отворена претња безбедности Русије.

Из Москве су не једном јасно поручивали да оно што, под плаштом „одбране од Ирана” и других „непослушних” држава, планирају у Вашингтону, може у тренутку да се претвори у моћно офанзивно оружје против Русије. Поучени искуством убрзаног ширења НАТО-а на исток Старог континента, а после слома некадашњег Источног блока, руски војни планери немају више никакву дилему да је план САД, у ствари, потпуно заокруживање њихове земље и одвајање од природних партнера из бившег СССР-а.

Изјаве које су се чуле по окончању заседања, једнако од генералног секретара НАТО-а Андерса Фога Расмусена и шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова, не указују ни на шта више од и до сада истицане „жеље да се изнађу прави облици сарадње две стране”. Свакако премало за један овакав догађај који је, према руским медијима, требало да представља прекретницу, и коначан прелазак на игру „отворених карата” између Русије и западне војне алијансе.

„Москви је прекипело и председник Дмитриј Медведев је спреман да НАТО-у постави ултиматум: или заједнички систем противракетне одбране, или нова трка у наоружању”, пренеле су руске агенције.

„Много се тога накупило што морамо да кажемо партнерима”, цитирају се речи Дмитрија Рогозина, сталног представника Русије при алијанси. „Не можемо да не приметимо намерно успоравање преговора о ПРО. Уколико не пронађемо облик сарадње који задовољава наше потребе, применићемо одговарајуће противмере, а то би дефинитивно водило у нову трку у наоружању.”

Русија у том смислу, како наводе тамошњи аналитичари, има неколико могућности. Да убрза изградњу сопственог система ваздушно-космичке одбране који би укључивао противваздушну и противракетну одбрану, као и системе за упозоравање на ракетне нападе и системе контроле космоса. Друга могућност је јачање стратешких офанзивних снага, пре свега на западним границама земље. И, у крајњем случају, Москва је спремна да се потпуно повуче из Споразума СТАРТ-3 о ограничавању стратешког офанзивног наоружања, који су априла 2009. у Прагу потписали председници Русије и САД Дмитриј Медведев и Барак Обама. Није тешко замислити да би свако до три поменута решења отворило „Пандорину кутију”, и да би се свет вратио у времена када је нуклеарна моћ била једини адут у међународном преговарачком процесу.

Оно што посебно истичу у Москви јесте чињеница да сарадња на плану ПРО представља само војни аспект много сложеније дилеме: да ли Русија, уопште, може да верује Западу, и да ли садашњи односи на овој релацији дају прави оквир за даље, дугорочније, заједништво. А ту се одговор, рекло би се, очекује – од Европљана. Јер, шта год да се деси на релацији Вашингтон–Москва, надвиће се неминовно над главе житеља Старог континента.

Руски адути у овој игри јачи су од америчких и ослањају се, умногоме, и на – енергију. У западним престоницама не крију да су свесни да поглед на исток доноси много више користи него тренутно прекоатлантско савезништво. Русија, дефинитивно, није земља коју је могуће игнорисати, ни као снабдевача енергентима ни као непресушно тржиште на којем тек предстоји утакмица са надирућим далекоисточним економијама.

Генерални секретар НАТО-а, по окончању саветовања у Сочију, изразио је уверење да ће се јучерашњи саговорници за мање од годину дана срести на самиту НАТО-а у Чикагу и успети да се договоре о решењу за област ПРО у интересу и Русије и алијансе. Али те 2012. много шта би могло да изгледа другачије, са обе стране Тихог океана. Наиме, и једнима и другима предстоје – председнички избори.

Вреди стога поменути да су из Москве већ поручили како оно што траже од НАТО-а уопште не зависи, и неће зависити, од тога да ли ће Русију даље водити садашњи председник Медведев или неко други (Владимир Путин).

(Слободан Самарџија-Политика)