Đorđe Vukadinović za podgorički "Dan": Da se ne lažemo, ovde je u pitanju sukob Rusije i Zapada - predvođenog SAD i NATO paktom

Urednik "Nove srpske političke misli" i bivši poslanik u Skupštini Srbije Đorđe Vukadinović u razgovoru za „Dan“ ocenio: Zbog Ukrajine će se na Balkanu produbljivati tenzije

Čini mi se da na odnose Beograda i Podgorice konkretno mnogo više utiču složene relacije i nejasne turbulencije u odnosima dveju vladajućih ličnosti nego čitava ova globalna i velika spoljnopolitička zavrzlama, kazao je Vukadinović

Ukrajinska kriza izazvala je podele u Evropi i svetu. Po Vašem mišljenju, kako će se odraziti na Zapadni Balkan i odnose izmedju balkanskih zemalja?

- Mislim, tačnije, siguran sam da će se ova kriza na tzv. Zapadni Balkan odraziti loše. Drugim rečima, postojeće tenzije će se još produbljivati, a nastajaće i neke nove. Pri čemu će položaj, orijentacija i, uopšte, pitanje Srbije i srpskog naroda biti u žiži šireg interesovanja i kalkulacija. A to obično znači nove pritiske i podgrevanje starih lokalnih sukoba i animoziteta.

 Hoće li svrstavanje Crne Gore na jednu, a Srbije na drugu stran ugroziti i onako „tanke“ odnose izmedju dve zemlje?

Da se ne lažemo, ovde je u pitanju prevashodno sukob Rusije i Zapada (predvođenog SAD i NATO paktom). A Ukrajina je tu, uslovno i ružno rečeno, samo “kolateralna šteta”

- Nažalost, ti odnosi su bili dosta loši – tačnije, nedovoljno dobri – i pre ove aktuelne krize. Realno, sviđalo se to nekome ili ne, nema dve bliskije zemlje i naroda. Ali, kao što, nažalost, vidimo i na primeru aktuelnog ukrajinskog sukoba, to ne mora biti nikakva garancija. Pogotovo ukoliko ima zle volje i dovoljno spoljnih dušebrižnika da potpaljuju vatru. A ovde toga sigurno neće manjkati. Ipak, čini mi se – mada uopšte nisam sasvim siguran da li je to dobro ili loše – da na odnose Beograda i Podgorice konkretno mnogo više utiču složene relacije i nejasne turbulencije u odnosima dve vladajuće ličnosti (Đukanovvića i Vučića), nego čitava ova globalna i velika spoljnopolitička zavrzlama.

Građani širom Evrope strepe od eskalacije sukoba. Postoji li mogućnost širenja ratnog vihora i šta bi to značilo za čovečanstvo?

- Ta mogućnost eskalacije apsolutno postoji. I mislim da se u tom pogledu ne treba zavaravati. Neke stvari se naprosto ne mogu tek tako resetovati i vratiti u normalu, odnosno prethodeće stanje. Pri tome, ne mislim samo na rusko-ukrajinske odnose (što se podrazumeva) nego još i više na odnose Rusije i Zapada. Jer, da se ne lažemo, ovde je u pitanju prevashodno sukob Rusije i Zapada (predvođenog SAD i NATO paktom). A Ukrajina je tu, uslovno i ružno rečeno, samo “kolateralna šteta”. Perje se vrlo lako prospe, ali ga je veoma teško posle vratiti u jastuk. A pogotovo je to nemoguće kada i ako umesto perja počnu da lete rakete.

Kako da se male zemlje poput Srbije, Crne Gore, Makedonije i drugih zaštite od geopolitičkih turbulencija i rizika? Da li je članstvo u NATO Crnoj Gori olakšica ili dodatni teret?

- Lično mislim da je to članstvo Crnoj Gori i većini njenih građana uglavnom teret, i ne baš neka velika sreća. Pogotovo danas. No, treba imati na umu da smo videli “bregzit”, tj. izlazak Velike Britanije iz EU, ali još do sada nikada nismo videli da je neka zemlja trajno i potpuno napustila NATO. Nije to učinila čak ni De Golova (i Miteranova) Francuska. U svakom slučaju, neka vrsta regionalnog, ekonomsko-političkog saveza, više ili manje integrisanog, mogla bi biti makar relativna brana ili makar privremeni zaklon od ovih velikih geopolitičkih bura koje ponovo duvaju. Tim pre što, realno gledano, od nekog ekspresnog prijema u EU nema ništa, bez obzira na to šta vam u kom trenutku govorili činovnici iz Brisela i Berlina.  

Ako se setimo da je šef ruske diplomatije Sergen Lavrov više puta rekao da je „širenje NATO-a na Balkanu oživljavanje blokovskih podela“, kao i da su odnosi Moskve i Podgorice već zaoštreni, te da je Rusija stavila Crnu Gora na listu neprijateljskih zemalja šta bi, po Vama, trebalo učiniti da se odnosi dve zemlje poboljšaju?

- Nema tu čarobnog štapića. A pogotovo ga nema kada treba popravljati stvari i graditi porušene mostove. Da ne govorimo o paradoksu da su se Crna Gora i Crnogorci doskora hvalili “specijalnim” istorijskim, ekonomskim i političkim vezama sa Rusijom. Sve je to otišlo u nepovrat ulaskom Crne Gore u NATO, i još dodatno pojačano uvođenjem sankcija Rusiji. Lično sam svojevremeno bio svedok šoka i neverice na ruskoj strani na vest da se Crna Gora pridružila sankcijama protiv Rusije. Bivši ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Konuzin i Jelena Guskova, poznati ruski ekspert za Balkan, nisu u prvi mah mogli da poveruju i mislili su da je lažna vest. S druge strane, gotovo niko od nas, ni u Beogradu ni u Podgorici, nije bio iznenađen. Milo Đukanović je očito bio vešt dribler i – uz pomoć Roćena – uspeo da zavede i prevari Ruse. 

Što se izlaska iz tog ćorsokaka tiče, on neće biti ni brz ni lak. Možda bi se tu čak moglo donekle ugledati i na srpsku vlast – bez obzira što je, po mom mišljenju, ona retko u čemu baš za primer. I Beograd (odnosno Vučić) često lavira, vuče nedosledne, a ponekad i nedostojne poteze, ali do sada uglavnom uspeva da nađe neki vrludavi “srednji put”, koji – bar za sada – nailazi na razumevanje i u Moskvi i u Vašingtonu. Crna Gora, razume se, ima manji manevarski prostor, ali mislim da bi izostanak, odnosno makar jednokratno odustajanje od nekih sankcija prema Rusiji bilo pozitivan simbolički gest i bilo zapaženo Moskvi – a ne bi nužno moralo da bude fatalno po kurs vaših “evroatlantskih integracija”.   

Razgovarala Sanja Prelević