Ђорђе Вукадиновић за подгорички "Дан": Да се не лажемо, овде је у питању сукоб Русије и Запада - предвођеног САД и НАТО пактом

Уредник "Нове српске политичке мисли" и бивши посланик у Скупштини Србије Ђорђе Вукадиновић у разговору за „Дан“ оценио: Због Украјине ће се на Балкану продубљивати тензије

Чини ми се да на односе Београда и Подгорице конкретно много више утичу сложене релације и нејасне турбуленције у односима двеју владајућих личности него читава ова глобална и велика спољнополитичка заврзлама, казао је Вукадиновић

Украјинска криза изазвала је поделе у Европи и свету. По Вашем мишљењу, како ће се одразити на Западни Балкан и односе измедју балканских земаља?

- Мислим, тачније, сигуран сам да ће се ова криза на тзв. Западни Балкан одразити лоше. Другим речима, постојеће тензије ће се још продубљивати, а настајаће и неке нове. При чему ће положај, оријентација и, уопште, питање Србије и српског народа бити у жижи ширег интересовања и калкулација. А то обично значи нове притиске и подгревање старих локалних сукоба и анимозитета.

 Хоће ли сврставање Црне Горе на једну, а Србије на другу стран угрозити и онако „танке“ односе измедју две земље?

Да се не лажемо, овде је у питању превасходно сукоб Русије и Запада (предвођеног САД и НАТО пактом). А Украјина је ту, условно и ружно речено, само “колатерална штета”

- Нажалост, ти односи су били доста лоши – тачније, недовољно добри – и пре ове актуелне кризе. Реално, свиђало се то некоме или не, нема две блискије земље и народа. Али, као што, нажалост, видимо и на примеру актуелног украјинског сукоба, то не мора бити никаква гаранција. Поготово уколико има зле воље и довољно спољних душебрижника да потпаљују ватру. А овде тога сигурно неће мањкати. Ипак, чини ми се – мада уопште нисам сасвим сигуран да ли је то добро или лоше – да на односе Београда и Подгорице конкретно много више утичу сложене релације и нејасне турбуленције у односима две владајуће личности (Ђукановвића и Вучића), него читава ова глобална и велика спољнополитичка заврзлама.

Грађани широм Европе стрепе од ескалације сукоба. Постоји ли могућност ширења ратног вихора и шта би то значило за човечанство?

- Та могућност ескалације апсолутно постоји. И мислим да се у том погледу не треба заваравати. Неке ствари се напросто не могу тек тако ресетовати и вратити у нормалу, односно претходеће стање. При томе, не мислим само на руско-украјинске односе (што се подразумева) него још и више на односе Русије и Запада. Јер, да се не лажемо, овде је у питању превасходно сукоб Русије и Запада (предвођеног САД и НАТО пактом). А Украјина је ту, условно и ружно речено, само “колатерална штета”. Перје се врло лако проспе, али га је веома тешко после вратити у јастук. А поготово је то немогуће када и ако уместо перја почну да лете ракете.

Како да се мале земље попут Србије, Црне Горе, Македоније и других заштите од геополитичких турбуленција и ризика? Да ли је чланство у НАТО Црној Гори олакшица или додатни терет?

- Лично мислим да је то чланство Црној Гори и већини њених грађана углавном терет, и не баш нека велика срећа. Поготово данас. Но, треба имати на уму да смо видели “брегзит”, тј. излазак Велике Британије из ЕУ, али још до сада никада нисмо видели да је нека земља трајно и потпуно напустила НАТО. Није то учинила чак ни Де Голова (и Митеранова) Француска. У сваком случају, нека врста регионалног, економско-политичког савеза, више или мање интегрисаног, могла би бити макар релативна брана или макар привремени заклон од ових великих геополитичких бура које поново дувају. Тим пре што, реално гледано, од неког експресног пријема у ЕУ нема ништа, без обзира на то шта вам у ком тренутку говорили чиновници из Брисела и Берлина.  

Ако се сетимо да је шеф руске дипломатије Серген Лавров више пута рекао да је „ширење НАТО-а на Балкану оживљавање блоковских подела“, као и да су односи Москве и Подгорице већ заоштрени, те да је Русија ставила Црну Гора на листу непријатељских земаља шта би, по Вама, требало учинити да се односи две земље побољшају?

- Нема ту чаробног штапића. А поготово га нема када треба поправљати ствари и градити порушене мостове. Да не говоримо о парадоксу да су се Црна Гора и Црногорци доскора хвалили “специјалним” историјским, економским и политичким везама са Русијом. Све је то отишло у неповрат уласком Црне Горе у НАТО, и још додатно појачано увођењем санкција Русији. Лично сам својевремено био сведок шока и неверице на руској страни на вест да се Црна Гора придружила санкцијама против Русије. Бивши руски амбасадор у Београду Александар Конузин и Јелена Гускова, познати руски експерт за Балкан, нису у први мах могли да поверују и мислили су да је лажна вест. С друге стране, готово нико од нас, ни у Београду ни у Подгорици, није био изненађен. Мило Ђукановић је очито био вешт дриблер и – уз помоћ Роћена – успео да заведе и превари Русе. 

Што се изласка из тог ћорсокака тиче, он неће бити ни брз ни лак. Можда би се ту чак могло донекле угледати и на српску власт – без обзира што је, по мом мишљењу, она ретко у чему баш за пример. И Београд (односно Вучић) често лавира, вуче недоследне, а понекад и недостојне потезе, али до сада углавном успева да нађе неки врлудави “средњи пут”, који – бар за сада – наилази на разумевање и у Москви и у Вашингтону. Црна Гора, разуме се, има мањи маневарски простор, али мислим да би изостанак, односно макар једнократно одустајање од неких санкција према Русији било позитиван симболички гест и било запажено Москви – а не би нужно морало да буде фатално по курс ваших “евроатлантских интеграција”.   

Разговарала Сања Прелевић