Ђорђе Вукадиновић: Владавина обмане, лажи и манипулације - живимо у друштву у ком су сви мобинговани

Поменули сте обману и манипулације. На шта све под тим мислите?

На перманентну производњу непријатеља. Перманентна производња непријатеља, производња кризе, као и разних кулиса и макета, кључни су елементи на којима власт опстаје. А то је углавном и једина производња која под овом влашћу цвета. Очито постоји одређени континуитет са политиком деведесетих, само што су тада непријатељи били једни, а сада су неки други. Данас су то "жути" и "тајкуни", а онда су били "страни плаћеници и домаћи издајници", "балије" и "усташе", као и Американци. Американци су сада добри момци, а "усташе и балије" су наши партнери на европском путу. Али та потреба за производњом непријатеља, за стављањем људи на стуб срама, за хомогенизацијом бирачког тела тако што ћеш јавно линчовати некога, сада се задовољава преко сатанизације и стигматизације ионако слабе политичке опозиције, неподобних тајкуна и малобројних медијских критичара.

У суштини, Вучићу није важно да стварно уништи тог непријатеља, који га ионако не угрожава превише, већ да га разапне виртуелно, преко медија, не мора да их хапси, убија или нешто слично. Важно је да непријатељ постоји, да се демонизује и дехуманизује, да може да га облати и компромитује, и ту медији, ако се то медијима може назвати, играју кључну улогу. Свака власт је користила медије, од Милошевићеве па преко оне из двехиљадитих година. Увек је било притисака и уцена, а на крају крајева таквих случајева има и на Западу. Али, оно што људи не могу да разумеју, укључујући и моје стране саговорнике, било са Запада или Истока, јесте како то овде функционише. Овде медији буквално функционишу као тољага у рукама власти, или пандан оних средњовековних стубова срама. Ако сте данас на неком блогу, нискотиражном недељнику, некој колумници, Фејсбук коментару или твиту рекли нешто лоше о власти, аутоматски вам следи "топли зец" у виду насловне стране и прозивке у организованој медијској фаланги у којој се зна ко је ту да псује и вређа, а ко је задужен да том механизму јавног разапињања даје "објективистичку" и интелектуалну глазуру. Циљ тога је двострук. С једне стране, да се "преступник" жигоше и казни, али такође, још важније, за пример и упозорење свим другима да не понове сличну грешку и да знају шта их чека. Зато је случај Оље Бећковић, а у нешто мањој мери и мој сопствени, врло егземпларан. Зато је прича о цензури смешна. Ово није цензура, ово је много више од тога – медијска тортура, са елементима политичке диктатуре.

„У Вучићу се стално боре вишедеценијски опозиционар, улични букач и европеизовани постмодерни политичар...Карактер ове власти је да нема карактер. Нема суштину, има само форму, а садржина је променљива и ирелевантна“

"Кад кажемо ‘режим’, треба бити врло прецизан: ту је реч о Александру Вучићу и групи људи око њега. Није реч чак ни о СНС-у, ни о влади, него о људима од којих су неки можда везани за СНС, док неки нису, али су сви пријатељским, кумовским или неким другим везама везани за Вучића"

"Највећем делу својих гласача Вучић заправо и није смањио плате и пензије, тако да они нису директно погођени. Један део од оних који јесу били погођени, нарочито међу пензионерима, насео је и пао на пропагандну причу да нам је привремено смањење примања неопходно зарад "будућности наше деце"

"У суштини, Вучићу није важно да стварно уништи тог непријатеља, који га ионако не угрожава превише, већ да га разапне виртуелно, преко медија, не мора да их хапси, убија или нешто слично. Важно је да непријатељ постоји, да се демонизује и дехуманизује, да може да га облати и компромитује."

"Ми живимо у друштву колективног, такорећи, општег мобинга, где су сви мобинговани: и опозиција, и страни амбасадори, министри у влади на које се премијер јавно бреца и прозива их, чланови руководства владајуће странке... Тако се више ни учитељи не обраћају ђацима, то је једна врста манира чувара у конц-логору, који се осионо обраћа новинарима на конференцији за штампу, само што их за уши не вуче и не удара штапом..."

"Ви у Србији можете, чак је и пожељно, да будете најгласнији противници Русије или Америке, можете да псујете и Путина и Обаму и Ангелу Меркел. Особито стране амбасадоре. Можете да правите фотомонтаже страних амбасадора и државника, вређате их и извгавате их руглу. Само се не сме проблематизовати лик и дело великог вође. С друге стране, они који га виде као некога ко се прави да је европејац, а само што није окренуо леђа Бриселу и бацио се у наручје Путину, такође омашују, јер ће он према потреби бити већи патриота од ДСС-а, радикала, „Образа“ и „Заветника“, као и већи европејац од Чеде Јовановића, Бојана Пајтића и Бориса Тадића заједно."

"Неки би рекли да је то ствар политичког карактера и менталитета народа, али ја не верујем у такву карактерологију. Мислим да је пре у питању огромно разочарење у тековине Петог октобра и безнађе у ком се нашло друштво. Долазак СНС-а на власт је нека врста анти-Петог октобра. Парадокс над парадоксима је што су они у међувремену променили песму и дошли на власт управо са радикализованим паролама Петог октобра о Европи, модернизацији, реформама..."

Одломци из интервјуа Ђорђа Вукадиновића из најновијег броја "Времена"

(Време)