Ђорђе Вукадиновић: Такса за јавне медијске сервисе не треба да се повећава, јер они не врше своју функцију

Чланови одбора за културу и информисање усвојили су предлог Министарства енергетике и рударства да такса за јавне медијске сервисе догодине износи 220 динара. Посланици Скупштине Србије о томе ће одлучивати на седници на чијем је дневном реду и Предлог буџета за 2019. годину.

(...)

Ђорђе Вукадиновић: Поштоване колеге, дуго на овом одбору нисмо били у прилици да разговарамо о нечем што је иоле важно. И зато морам да кажем, пре него што почнем, да ми је жао што није усвојен онај предлог допуне дневног реда (да се покрене иницијатива за избор Повереника за информације од јавног значаја). Мислим да је то штета, јер је ствар важна и ургентна. Понуђено образложење је било врло добро и можда је владајућа већина тј. већина у овом одбору требала да покаже више слуха...

Мирко Крлић: Господине Вукадиновићу, пређите на тачку дневног реда. О овоме је гласано, о чему говорите.

Вукадиновић: Да, али сам се осврнуо на то... Али да кажем: Ја немам намеру, а ви можете одмах да ми одузмете реч, да ме у сваке две реченице опомињете да ли ја говорим о ономе о чему треба да говорим. Ви сте малочас и колегиницу Бранку опоменули на један начин који је заиста неприхватљив, јер је она поменула нешто што је и сам предлагач овог закона – сада говорим о ТВ такси – повезао, а то је животни стандард и поскупљење трошкова живота. А вама се то није допало и одмах сте интервенисали. Зато мене цензуришите одмах, па да скратимо процедуру...

С једне стране, хоћу да кажем, да ја не да уопште нисам против, него сам врло наклоњен идеји да Србија има снажан медијски сервис. Мислим да свака држава мора да има државну телевизију, и још је боље уколико је она независна. А идеја јавног сервиса би требало да обезбеди ту независност. Но, одмах да кажем оно што је битно – ја сам апсолутно против усвајања овог предлога (о повећању претплате), и из формалних, и из садржајних, и из материјалних, и из политичких разлога. И мислим да је недопустиво што је уопште у Скупштину дошао овакав предлог, у оваквом облику.

При чему, је верујем да је потребно више средстава за државну телевизију и за медијски јавни сервис. Али мислим да је уз овај предлог морало да иде и неко образложење, не само о томе колико су порасли трошкови живота од 2014. године, када је ова такса уведена у овом износу, него и шта су јавни сервиси учинили са своје стране. Ви сте с правом рекли да они могу да подносе извештаје. Није то толико независно, морам да вам кажем једно и друго, могли су и требали су да стигну извештаји о рационализацији коју су ова два медијска сервиса извршили током претходних година. О уштедама које су остварили то није стигло, само је стигао захтев за поскупљење.

Ви сте то рекли, и на први поглед то делује ефектно, и ја подржавам то ваше право да то што боље браните, као што ја покушавам да то што боље критикујем. Па сте рекли „то је само 70 динара“. Да то је само 70 динара, на месечном нивоу, али је то истовремено поскупљење од 40 одсто у односу на досадашњи износ. То значи да прво није било добро одмерено, можда, када је уведена ова почетна иницијална такса, када сада мора да се подиже за чак 40 процената. При чему бих подсетио, да по свим параметрима, трошкови живота, инфлација итд. нису порасли 40 одсто у односу на 2014. годину. А ако јесу, а у суштини ипак нису, али ако јесу, мада су свакако више порасли него што показују званични подаци, званичне статистике. Онда је врло проблематично што је ова скупштина или боље речено ова владајућа већина славила пре неких месец или два, како се укида мера о ограничењу исплате плата и пензија из 2014. такође и да су сада те плате и пензије, зависи од категорије и прихода, негде враћене на почетни ниво, или чак подигнуте неколико процената. За 3, 5 или 10% су повећане плате или пензије за неке категорије – и то се поздравља и слави. А ми овде подижемо таксу за 40%. Дакле, једно је кад кажете: „то је само 70 динара“. То делује безначајно, али то је игра великих бројки (70 динара пута колико милиона, пута 12 месеци), и тада добијамо мало другачији резултат.

То је, дакле, проблем што се тиче материјалне стране приче. Мислим да је, с обзиром и на платежно стање становништва, и с обзиром на инфлацију и трошкове живота који, ипак, барем номинално, нису порасли толико, неоправдиво оволико повећање (од 40%), ма колико сама бројка била тј. деловала мала.

Други важнији разлог мог противљења – и тиме ћу и да завршим – суштинске је природе, а то је што ја мислим да наши јавни сервиси, нажалост, не врше свој посао. Значи, лоше обављају своју дужност и свој посао, те стога чак и расправа око тога да ли је или није умесно ово повећање просто постаје сувишна.

Они не врше своју функцију делом и због недостатка средстава, али више због недостатка воље оних који управљају тим медијским сервисима. Или оних који седе у телима која руководе овом медиском сфером. Дакле мислим на РЕМ, на министарство информисања и на саму владу. Њима није допуштено или они нису у стању да врше своју функцију. Они не врше ни једну од две, мени као грађанину, па и политичкој личности, битне функције. Нити равномерно извештавају о политичким активностима у земљи Србији, где би опозиција имала, ако не равномеран, а оно макар приближан третман. (Наравно да је он још увек бољи него код неких комерцијалних телевизија, али ми сад о томе не причамо, ми причамо о јавном сервису. То што има горих, а наравно да има и горих случајева, није никаква утеха.) И друга, једнако важна ствар, чак за неке, или за већину грађана, и важнија него ова првопоменута – мада мислим да је ова прва суштински битна. Дакле, наш јавни сервис нити релативно равноправно заступа и преноси политичке ставове свих актера, мислим ту, пре свега, на опозицију. И друго, не омогућава грађанима информисање о битним и животним стварима, од стварних друштвених процеса у земљи, него је склон, поготово овај београдски јавни сервис, лакировкама и идеализованим сликама економских прилика у Србији.

И друго, а и то је важно грађане, а то су обичан живот и забава, јавни сервис нам не омогућава праћење спортских преноса репрензетације Србије на међународном плану. Ја овде не причам о Лиги шампиона. То је скупа играчка и ја знам да и многи европски јавни сервиси сада више немају право, тј. изгубили су право да преносе утакмице Лиге шампиона. Ја причам о утакмицама националне репрезентације, и ја сам поставио пре недеколико недеља питање влади зашто је то тако. Срамота је да, на пример, наше сјајне одбојкашице, наши кошаркаши и кошаркашице, не могу да буду гледани у преносима националне телевизије. То не тражи велики новац, то су заиста мале ставке, реч је о десетинама хиљада евра или долара за право тог преноса, а ни то нисмо могли да гледамо. Дакле, нити ствари које занимају већину грађана, попут, ето, утакмица репрензетације, могу да се виде на јавном сервису, нити су, пак, иоле равноправно заступљени различити политички ставови који постоје у овом друштву.

Из тих разлога, плус што је, као што рекох, то повећање од 40 процената, док трошкови живота дефинитивно нису толико поскупели, ја сам против, гласаћу против и позивам друге да гласају против усвајања овог предлога о повећању ТВ таксе. Хвала.

Мирко Крлић: Молим, ја поштујем вашу жељу да будете члан уређивачког савета јавног сервиса, али ипак сте само члан одбора за културу и информисање.

Ђорђе Вукадиновић: (...) Оно што је, нажалост, јасно јесте да је јавни сервис постао нека врста јавног сервиса владајуће партије. Питао је малочас колега „које партије“? Па, СНС-а и једне личности, Александра Вучића. Наравно да ће активности председника бити у вестима, и то је логично. Али   није нормално да у дебатним емисијама опозиције нема. (Немојте ми помињати изборну кампању, онда постоје посебна правила која важе.) Говорим о периоду ван изборне кампање, да се неки представник опозиције појави буквално инцидентно, и то као у оној народној песми „три на једнога, четири на једнога“. Дебате нема, то је жалосно стање. Свеједно, ја желим да Србија има јавни сервис, да тај јавни сервис буде јак, али и да тај јавни сервис врши своју функцију коју он, на жалост, понављам, не врши, него је нека врста јавног сервиса владајуће странке и владајуће личности. И у томе се такмичи са неким другим приватним емитерама који су, нажалост, то још у већој мери. И не можемо се хвалити и говорити како „има горих“. Наравно да има, али то је као када би неко рекао: „ови хоће да те рашчерече и секу ти главу, а ми ћемо само да те стрељамо“. Када је реч о односу према опозицији, видели смо на примеру напада на Борка Стефановића пре неки дан, који није ни забележен, као и јучерашњег третмана писма једног потпредседника Српске листе са Косова, колико јавни сервис има двоструке аршине и различит третман када је реч о власти и опозицији. 

(Одбор је већином гласова усвојио предлог владе да се такса за електронско бројило повећа са 150 на 220)

(НСПМ)