Ђорђе Вукадиновић: Србија није Кина нити Северна Кореја и неће успети покушаји да се у било ком облику то од ње направи

Ђорђе Вукадиновић: Дакле, колико је она јучерашња расправа, слагали се или се не слагали са свим оним што се чуло, била озбиљна и у значајној мери наликовала на оно како скупштинска расправа отприлике и треба да изгледа, с обзиром и примерено ситуацији која нас је окупила, као и оној која нас је, претходно, више од месец и по дана одвојила од овог дома, толико ми се чини да данас поново више личимо на оно на шта је Скупштина личила раније и због чега један део посланика опозиције и бојкотује ове седнице. Ја то не подржавам. Али морам признати да је добар део ове данашње дискусије заиста деловао као „кец на десет“ за аргументе у прилог томе, односно тим колегама у прилог.

Наравно да треба и да се научимо да толеришемо мишљење са којима се не слажемо и које нам се не свиђа, као и да о њему водимо,по могућству, цивилизовани дијалог. То сам управо и покушао и покушавам. Зато ми је жао ми што, на пример, нисам имао прилику јуче да одговорим министру Лончару.

Било како било, чињеница је да је било примереније да је меру ванредног стања донела Народна Скупштина и чињеница је да би то било примерено Уставу. Чињеница је да је то са собом носило одређене ризике, али, Боже мој, свака професија, свака струка има неке своје ризике. Уосталом, обично прозивају и критикују посланике због лагодног живота. У том смислу је било разлога и, рекао бих, било много боље да је, као што смо се и овога пута скупили, да смо то учинили и онда, на некој једнодневној седници, или макар по моделу било ког европског парламента заседали и разматрали ове мере.

Није у реду што сада имамо 44 тачке, заправо 44 ставке, да усвојимо једним гласањем, а да је једна од њих и ребаланс буџета. Мислим да је барем ребаланс буџета требало, односно морао, господине Мали, да буде изузет из овог пакета.

Још важније од тога: Остајем при тврдњи и нисам уверен са свим овим што сам чуо од представника власти, од министара и од председника Владе и посланика владајуће већине да у почетку није било потцењивања проблема. Ја сам то јуче и детаљно документовао цитатима, колико је било таквих изјава само у распону од седам дана, значи, крајем фебруара, не негде давно, већ пред саму ескалацију епидемије у Србији. Колико је било изјава од тога да је то „најсмешнији вирус“, до тога да уопште неће доћи у Србију (та изјава је са самог краја фебруара), па до тога да „25 пута људи више сваког дана умре од уједа комарца“ и до тога да је „Корона вирус слабији од сезонског грипа“ и тако даље и тако даље. Да школе не треба затварати, речено свега два дана пре него што су затворене и слично. И то су изјављивали што представници „струке“, они који су били видљиви на овим конференцијама за штампу, што највиши представници власти, то јест, председник Републике и председница Владе, а и министар здравља такође.

У том смислу, дакле, остајем при ставу да је било почетног потцењивања, а да се онда прешло на драматизацију. Да су само недељу дана раније уведене мере, сигурно би последице биле блаже и можда не би било потребе за овако радикалним и драстичним мерама затварања које су после предузете. То је моје мишљење и у њему нипошто нисам усамљен.

Србија није Кина, уз сво поштовање и респект према кинеском моделу, како у борби против епидемије, тако и привредном моделу. Србија није Кина, а није ни Северна Кореја и то просто морамо да констатујемо. И покушаји да се то од ње направи у било којем облику неће успети 

С друге стране, ја се потпуно слажем и никада нисам рекао да смо „најгори“. Чак сам и изнео четири похвале на нешто од тога што је добро урађено у оквиру ових мера. Али сам рекао и шта мислим да је лоше. Оволико затварање је контрапродуктивно, не само са становишта људских слобода (свако ванредно стање ограничава неке људске слободе, то је јасно), него контрапродуктивно чак и са становишта успешне борбе против епидемије. Само је Кина предузела радикалније мере. Нигде у Европи није било таквих мера. Али Србија није Кина, уз сво поштовање и респект према кинеском моделу, како у борби против епидемије, тако и привредном моделу. Србија није Кина, а није ни Северна Кореја и то просто морамо да констатујемо. И покушаји да се то од ње направи у било којем облику неће успети. И нису добри, без обзира колико се то некада и некоме чинило ок и без обзира колико понекад деловали привлачно.

Уосталом, чак и у тој Кини – ако се већ угледамо на Кину – погледајмо колико се пута се председник Кине обратио током кризе са Корона епидемијом? Једном или два пута. Колико пута се обратио председник Путин? Колико пута се обратила Ангела Меркел? Колико пута се огласила британска краљица? Макрон? Да не помињемо 1999. годину, то је било прво ванредно, односно ратно стање које су ове наше генерације доживеле – колико пута се обратио председник Слободан Милошевић?

Дакле, хоћу да кажем да нико, поготово у Европи, а ево и ван Европе, није имао овакав случај какав имамо ми – да свакодневна обраћања шефа државе, просто преплаве читав медијски простор. 

Ови звиждуци и ово лупање у шерпе, једним су великим делом реакција на то претеривање са појављивањем шефа државе

Јасно је да понекад има потребе да председник нешто каже. Али ова свакодневна појављивања... може се неком чини да је то добро, пропагандно, ефектно и корисно, али постаје контрапродуктивно и почиње да иритира. И ови звиждуци у 20.05 часова, који видим да толико сметају некима, дакле, и ови звиждуци и ово лупање у шерпе, једним су великим делом реакција, поштоване колеге и драга господо, реакција на то претеривање са појављивањем шефа државе – без обзира колико он имао подршку и без обзира колико га волео један део његових присталица.

Зато понављам и наглашавам, корисније би било да се појављивао ређе, или да се бар понекад појавио са неким представницима опозиције – или да се скроз повукао у други план и да су наступали само представници струке.

Маја Гојковић: Хвала. Потрошили сте време.

(Излагање посланика Ђорђа Вукадиновића на ванредној седници Скупштине Србије посвећеној епидемији коронавируса, одржаној 29. априла 2020.) 

(НСПМ)