Ђорђе Вукадиновић: Није проблем само у опозиционим сујетама, већ што су многи од њих заправо играчи режима; свако ко се прави да у Србији постоји нормална политичка сцена и атмосфера - саучесник је диктатуре

Није проблем само у сујетама појединих опозиционара већ у томе да су многи заправо играчи режима, каже за Дојче веле посланик и аналитичар Ђорђе Вукадиновић. Објаснио је зашто мисли да неће бити ванредних парламентарних избора.

Дојче веле: Почнимо изводом из јучерашњег Франкфуртер алгемајне цајтунга: Србији би добро дошла противтежа Вучићевој доминацији, али је то мало вероватно јер је српска опозиција „трагедија са много статиста који сматрају себе носиоцима главних улога и гледају да изгурају једни друге са бине“. Како то коментаришете?

Ђорђе Вукадиновић: Ту нажалост има доста истине. Али то је ипак само део истине јер та дијагноза са елементима пресуде превиђа чињеницу који превиђају и многи домаћи посматрачи политичког живота – српска политичка реалност је светлосним годинама далеко од нечега што личи на нормалну демократску јавну сцену. Критика опозиционих актера има смисла поготово у односу на често нереалне амбиције да се буде такозвани стожер, први у селу. Али понекад та критика звучи неправедно па и лицемерно поготово када долази споља, од људи из средина у којима се политички живот одвија у нормалним релацијама каквих у Србији нема.

Дојче веле: Кад смо већ код тога да се „буде први у селу“: познати сте заговарач фамозне једне колоне, и на председничким изборима и сада, пред београдске. У томе сте екстремно неуспешни. Зашто?

Ђорђе Вукадиновић: Делом управо из тог разлога који помиње Франкфуртер алгемајне цајтунг. Али исто тако и из разлога који се не може пренбрегнути: номинално опозициона сцена је пуна Вучићевих скривених или полускривених играча који имају задатак да спречавају ту врсту уједињења. Дакле није проблем само у сујетама појединих актера већ у томе да су многи актери у директној или индиректној вези са режимом. А управо због суштинске нелегитимности српске политичке сцене, постоје практично само две опције борбе: бојкот који се слабо показује успешним поготово јер имамо равнодушну међународну заједницу, у суштини наклоњену Вучићу док испоручује оно што од њега траже. И имате уједињење, то јест широк фронт којим би се колико-толико парирало свевласти напредњака и Вучића.

Дојче веле: Помињете Вучићеве играче у опозицији. Међутим, та је политичка сцена врло прегледна. Реците онда на кога мислите.

Ђорђе Вукадиновић: Наравно да нећу рећи на кога мислим, али можете да препознате оне који су најгласнији и најупорнији у минирању јединственог наступа са бољим или лошијим изговорима. Ако их сада жигошем ничему нећу допринети. Али свако ко покушава да се прави да у Србији постоји легитимна политичка сцена и нормална атмосфера, са мање-више нормалним јавним политичким и медијским животом, заправо је саучесник – можда и несретни саучесник – у одржавању ове диктатуре.

Дојче веле: Ако треба да дође до уједињења опозиције, некако би логично било да се прво седне и разговара, дође до неких принципа, програма, листе па тек онда до кандидата. Но и на председничким изборима је било солирања, сада је Ђилас ушао у трку као соло-играч уз претходни договор са Јанковићем и Јеремићем. Да ли је то наопак ред потеза?

Ђорђе Вукадиновић: Јесте, то је друга страна медаље. Слажем се да то није добар пут јер је требало разговарати од услова до кандидата, и то прво иза затворених врата. У тој ствари заиста није Вучић крив, он је крив за много шта друго. Но бојим се да би и тако исход био сличан, пре свега због Вучићевих спавача у опозицији, али макар би један смислен приговор који Ви сада износите отпао. Додуше, колико схватам, било је разговара не само Јанковића, Јеремића и Ђиласа, већ и са представницима ДС, СДС и ДЈБ, али можда је требало више труда уложити макар и по цену каснијег уласка у кандидатуру. Мислим да у овом тренутку тешко у Београду може да буде јачег кандидата од Драгана Ђиласа.

Дојче веле: Поново сте поменули „спаваче“, па да поменемо једног за којег добар део јавности тврди да је управо то – Александар Шапић. Прошло је скоро два месеца од Вашег истраживања према којем би Шапић могао да буде језичак на ваги у Београду. Он иде около и прича како није политичар и да га занима једино да буде градоначелник. Плашите ли се његовог уцењивачког капацитета?

Ђорђе Вукадиновић: Кад сам говорио о Вучићевим спавачима, ровцима и тројанцима уопште нисам мислио на Шапића јер он своју улогу и не крије. Он је обелоданио да ће подржати онога ко њега подржи да буде градоначелник. То је необичан став, али би можда неко рекао да је искрен јер касније нико неће моћи да му пребаци да је преверио и издао. Мени је његова антиполитичка позиција – другачија него позиција Белог – несимпатична, али је једном делу бирача симпатична. Теоретски, вероватно једино Шапић може да у некој мери уђе у бирачко тело СНС. Мислим да је Вучић препознао ту могућност па у последњим наступима у пакету помиње Шапића, Ђиласа, Јанковића и наравно Мишковића, иако зна да Шапић није у опозиционом пакету. Циљ је да код бирача СНС огади Шапића.

Дојче веле: У серији оних напорних новогодишњих интервјуа смо чули како функционери Српске напредне странке тобоже притискају Вучића да се иде и на парламентарне изборе, а он као неће. Мислите да ипак хоће?

Ђорђе Вукадиновић: Практично сам једини на политичкој и аналитичарској сцени ко је још у новембру рекао да тих избора неће бити. Мало ко ми је јавно одао признање за аналитички увид чак и када је Вучић рекао да неће бити избора јер сви мисле да се он фолира. Вучићу нико не верује чак ни када говори истину што дугорочно није добро ни за њега ни за земљу коју води. Иако далеко од тога да његове изјаве узимам здраво за готово, мислим да је мало вероватно да ће бити парламентарних избора заједно са београдским. Додуше, он има времена до краја јануара да их распише уз инсценирање неке гужве у парламенту, неке „немогуће атмосфере“.

Мислим да нема превише разлога да иде на изборе јер су два ипак битна опозициона актера Јанковић и Јеремић изван парламента. А у парламенту је више саиграча и потенцијалних партнера за које је питање да ли би поново ушли. Опозиција му у парламенту у овом саставу не прави велики проблем, а повремени инциденти могу да му послуже, ако треба, као алиби за изборе или као показна вежба како је та опозиција тобоже неконструктивна и рушилачка.

Дојче веле: Један од добрих – додуше страначких – разлога за такве изборе је што би Вучић развукао крхку и финансијски танку опозицију на целу Србију. Како би се опозиција снашла у две паралелне трке?

Ђорђе Вукадиновић: Мислим да би, напротив, парламентарни избори можда допринели остварењу моје – за сада врло неуспешне – амбиције о уједињењу опозиције. Она би се пре и боље ујединила под претњом парламентарних избора, макар из страха за опстанак. У Београду опозиција више калкулише да рецимо није смак света ако не уђу у градску скупштину или да у Београду има више опозиционих гласача па да могу да уђу и у више колона. Било би им теже у две трке, али је и овако већ тешко.

Са друге стране, Вучић би морао да реши проблем са социјалистима – ако их стави на листу, мора да им да десетак посто, радикали можда не би ушли, Чеде и Чанка не би било. Дакле Вучићева позиција у парламенту била би лошија, а опозиција би била макар једнако снажна, а вероватно снажнија и кохерентнија.

(Дојче веле)