Ђорђе Вукадиновић: Док се угрожавају људска и верска права Срба и СПЦ у Црној Гори, наша Влада и скупштина се понашају по принципу: „Село гори, а баба се чешља“

На седници одржаној 16. јануара, чланови Одбора размотрили су и предложили Народној скупштини да прихвати Предлог закона о потврђивању Меморандума о разумевању између Владе Републике Србије и Владе Уједињених Арапских Емирата о запошљавању издржаваних лица чланова дипломатских и конзуларних представништава, Предлог закона о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Словачке Републике о бављењу плаћеним пословима чланова породице запослених у њиховим дипломатским мисијама и конзуларним представништима и Предлог закона о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Црне Горе о обављању плаћене делатности одређених чланова породице чланова дипломатско-конзуларних представништава.

Седници је председавао председник Одбора проф. др Жарко Обрадовић, а присуствовали су следећи чланови и заменици чланова Одбора: Жика Гојковић, Душица Стојковић, Немања Радојевић, Јован Палалић, Милисав Петронијевић, Никола Савић, Ђорђе Косанић, Ђорђе Вукадиновић, Драган Шормаз, проф. др Љубиша Стојмировић, Маја Мачужић Пузић, Наташа Михаиловић Вацић, Дубравка Филиповски и Љиљана Малушић.

***

Ђорђе Вукадиновић: Већ је речено – и то је тачно – да је реч о више-мање рутинским и типским споразумима какве смо ми овде већ усвајали, када је реч о односима са разним другим земљама. Видим да су се заредали ти споразуми и ту у принципу нема ништа спорно.

Мени се чини да је просто неумесно да у овом тренутку, овај Одбор усваја овај споразум са Црном Гором. Јер, без обзира што у њему нема ништа спорно, проблем је што итекако има нешто спорно у актуелним односима између Републике Србије и Републике Црне Горе 

Дакле, ја не мислим да је овде то спорно, бар не према образложењу које смо претходно чули у вези оног претходног споразума, и ја бих просто рутински гласао за ово потврђивање. Али не можемо да игноришемо чињеницу да ми смо скупштински одбор Републике Србије и (то је мој предлог, иницијатива и сугестија, ако хоћете, препорука, молба – свеједно ми је како ћете да формулишете), мени се чини да је просто неумесно да у овом тренутку, овај Одбор усваја овај споразум са Црном Гором. Јер, без обзира што у њему нема ништа спорно, проблем је што итекако има нешто спорно у актуелним односима између Републике Србије и Републике Црне Горе. Односно, у вези са овим, свима знаним догађајима повезаних са усвајањем „Закона о слободи вероисповести“ (који се тако помало иронично зове – „о слободи вероисповести“), а којим се озбиљно задире у права једне вероисповести, односно верника Српске православне цркве у Црној Гори.

Дакле, с обзиром на тај деликатан тренутак билатералних односа, ја бих просто предложио да се ово, или скине са дневног реда, или просто да се као одбор уздржимо од изјашњавања. Сам споразум по себи није споран, али мислим да је тактички и симболички тренутак рђав. Или барем да не буде да смо напустили овај Одбор, а да се уопште нисмо изјаснили, нити поменули ове догађаје у ЦГ, када је већ пропуштено да се изјаснимо у пленуму.

Једно су изјаве за медије, конференције за штампу, успутни одговори на успутна питања, а друго је да се једна седница, или макар једна тачка једне седнице Одбора за спољне послове, посвети односима Београда и Подгорице

То је био последњи радни дан редовног заседња скупштине када су ескалирали они догађаји и када је усвојен тај спорни закон у Скупштини Црне Горе, па су чак и били приведени неки посланици, уз све оне немиле сцене. Дакле, тада смо можда требали реаговати као Народна скупштина. Али ми смо Одбор за спољне послове и мислим да би било згодно донети макар нешто од читавог дијапазона мера, које нам начелно стоје на располагању. Од предлога скупштини да се изјасни и заузме став – до нечега што је дефинитивно у нашој надлежности, а то је да позовемо министра спољних послова, да дође овде и да нам објасни актуелни тренутак у односима влада Републике Србије и Црне Горе. Мислим да је то легитиман захтев. Ја ћу то поновити и као предлог под тачком разно, дакле, да министар Дачић дође овде (долазио је често и рекао је да „не бежи и не избегава то“ и морамо признати да је заиста долазио) и обавести овај Одбор о тим догађајима. Јер, једно су изјаве за медије, конференције за штампу, успутни одговори на успутна питања, а друго је да се једна седница, или макар једна тачка једне седнице Одбора за спољне послове, посвети односима Београда и Подгорице.

Из тог разлога, предлажем да се не гласа о овој тачки, него да се уместо тога колеге посланици изјасне ако имају нешто да кажу у вези са овом темом, а да ми формално упутимо председнику Одбора предлог и захтев министру спољних послова да се у вези са овом ситуацијом, макар направи једна посебна седница Одбора за спољне послове, ако не и нешто више.

Хвала.

(...)

Ђорђе Вукадиновић: Као што знате, на овом Одбору се углавном конструктивно разговара и то је, нећу баш рећи „свети изузетак“, али није нажалост, баш ни редовна пракса, барем не универзална пракса под кровом ове скупштине. Тако да, ја ово нисам рекао из било ког неког другог, спољнег, или не знам, политичког или политикантског разлога. Као што видите, није ми проблем да гласам за неки предлог или потврду неког споразума. Реч је односима између држава која зависи о спољној политици и да нормалне земље немају великих резова и огромних промена у зависности од тога која је влада на власти. Тако бар раде озбиљне земље, без обзира да ли су велике или мале.

Али, као што рекох, само да прецизирам свој предлог, и одговорим на оно што је рекла колегиница Филиповски и неки други. Једно је то што ће министар редовно доћи када буде време да поднесе извештај, или неће доћи, него ће можда само послати извештај, а друго је што ја сматрам да ванредност ових околности захтева, ако ништа друго и више –  макар једну ванредну седницу Одбора.

Дакле, то што би министар већ у току фебруара требало да пошаље извештај је једна ствар. И добро је ако је то релативно близу, али мислим да је – када говоримо о реаговању државе Србије на догађаје у Црној Гори – пропуштено неколико напросто логичних дипломатских могућности, које при том нису никаква „драматизација“ и никаква „радикализација“, нити „доливање уља на ватру“ итд. И мислим да би било добро да ми и одавде пошаљемо јасну поруку и кажемо онима који то чују и које то занима да није свако реаговање радикализација ни „лупање у ратне бубњеве“. И није дилема, као што је то неко рекао (да ли председник или неко други од представника власти?): „Нећемо ваљда да шаљемо тенкове“. Какве тенкове? Ко говори о тенковима?

Ми причамо о нормалној дипломатској пракси да се упути нота, да се позове свој амбасадор на консултације, или да се амбасадор земље о којој је реч (а реч је овде о Црној Гори) позове у Министарство спољних послова, да се Црној Гори упути демарш, или нешто слично. Да се тражи додатна инфорамција, или разјашњење о догађајима у Подгорици. Значи, нешто из дијапазона нормалне дипломатске праксе. Дакле, званично.

Све то су нормалне мере које дипломатија познаје и предузима, и није никакво ударање у не знам какве „ратње бубњеве“, није „доливање уља на ватру“.

Ја колико знам, а можда ми ви можете одговорити, мада то није непосредно у вашој надлежности (обраћа се присутним представницима Министарства спољних послова), да ли је Министарство спољних послова уопште нешто предузело у вези са овим? Да ли је упућен било какав позив минстарства амбасадору Црне Горе у Беогрaду? Знам да је наш амбасадор у Подгорици био позиван због оних догађаја испред Амбасаде Црне Горе у Београду.

Ништа не умањујући, ништа не релативизујући, ништа не амнестирајући (било је ту свакако и немилих сцена), али напросто се те две ствари не могу поредити. Дакле, степен реалне и нужне заинтересованости и неопходне реакције Владе и државе Србије у вези са овим спроним законом не може да буде једнако тежак и једнако значајан  као неки инцидент са заставом (мада, кажем, треба се трудити да инцидената не буде) који се догодио испред београдске амбасаде Црне Горе.

Занима ме – шта је званично урадило НАШЕ Министарство спољних послова? Не шта је речено на конференцијама за штампу

Пратећи медије, знам како је бурно реаговала власт у Подгорици и како су њихови медији и њихова јавност безброј пута вртели снимке тих сцена испред амбасаде. И учинили су неки званичан дипломатски гест. Занима ме – шта је званично урадило НАШЕ Министарство спољних послова? Не шта је речено на конференцијама за штампу. И у том светлу, ја сматрам да би требало позвати министра спољних послова да, ето, овде, пред посланицима поднесе извештај не чекајући редован термин, не чекајући да дође рутински, услед обавезе коју има према овом Одбору и скупштинском дому, и да нам каже шта има.

Мислим да је ово лош тренутак за његово усвајање и да се шаље лоша порука, помало у стилу: „Село гори, а баба се чешља“

Дакле, то што предлажем је једна, рекао бих, нормална реакција и изражавање забринутости овог Одбора који је дефинитивно надлежан за такве ствари. Ето, то је моја примедба и то је мој предлог.

Кажем, не спорим садржај овог споразума. Само мислим да је ово лош тренутак за његово усвајање и да се шаље лоша порука, помало у стилу: „Село гори, а баба се чешља“. Ово је рутински споразум, и може да буде потврђен и кроз месец дана и кроз три месеца, ништа се неће променити. Али његово усвајање овом тренутку би деловало не као „доливање уља на ватру“, већ баш сасвим супротно томе – као игнорисање реалних проблема који тренутно постоје у односима Београда и Подгорице и које не смемо и не можемо гурати под тепих.

Хвала.

(Одбор је са 13 гласова „за“ и једним гласом „против“ подржао Предлог закона о потврђивању споразума са Црном Гором)

(НСПМ)