Ђорђе Вукадиновић: Да ли заиста мислите да је Србији у овом тренутку потребна национална спортска арена од 250 милиона евра? Зашто се поново одлаже увођење платних разреда?

Моје колеге из опозиције су већ доносиле и показивале материјал за ову седницу, а ово поред мене је само део тог материјала, само да бисмо демонстрирали  колико је то страница и колико је немогуће реално квалитетно разговарати о ових шездесет и две тачке дневног реда. Али, ја ћу ту немогућност илустровати не само показивањем волуминозности и килаже овог материјала, него и на пар малих примера. Колеге, ако заиста желимо да иоле смислено радимо овај посао и да се не осећамо као да учествујемо у неком ријалитију,  или некој представи у којој се просто нешто симулира, погледајте само колико има важних тачака у овом материјалу – не говорим сада о буџету, него о томе  колико и мимо њега има важних закона о којима се неће стићи буквално ништа рећи.

Већ неко време ломе се копља око измене устава у области правосуђа и већ неколико пута су ти амандмани враћани на „поправни“, при чему је главна дилема ли ће и каква ће бити контрола и утицај парламента на избор носиоца правосудних функција?

Mи овде у дневном реду имамо неколико избора носиоцa правосудних функција, односно  помоћника или заменика тужилаца, а нећемо уопште стићи о томе да разговарамо. Па шта нам вреди та контролна функција, и не само контролна функција, коју ми, тренутно, као скупштина имамо и за коју неки овде сматрају да не треба да се ни у овим долазећим изменама изгуби, када ми, заправо, уопште нећемо стићи о томе да разговарамо и упознамо се са биографијама кандида како бисмо могли о томе компетентно да гласамо?

Или други пример: Овде је поменут и овој хрпи тачака дневног реда налази се и закон о радијационој, нуклеарној сигурности и безбедности, који је помињала председница парламента, и где се помињу важне ствари које потенцијално тичу живота свих грађана. Најважније ствари, такорећи, као што су јонизујуће зрачење и заштита од јонизујећег зрачења, да ли имају или немају основа ове примедбе које су на тај закон одоносиле и могле чути у последње време – а ми то такође нећемо моћи расправити. Реално нећемо моћи. А при томе смо неколико десетина скупштинских радних дана потрошили на расправу о заштити популације слепих мишева и „миграторних птица водених станишта“. Дакле, просто не делујемо озбиљно кад тако радимо и онда се после чудимо зашто и због чега јавност недовољно уважава скупштину као институцију. (Иако се слажем да за ту ствар и такву слику није крив само парламент, али хајде барем да отклонимо оно што је до нас).

Моје прво питање и основно, пошто имам врло мало времена, иде господину Бранку Ружићу, који је управо изашао, али може, можда, и министар Мали да на њега одговори.

Зашто се господине Ружићу или зашто се господине Мали одлаже увођење платних разреда?

Господин Ружић је јуче рекао да „само мало фали, још само мало фали до тога“. Добро, да ли то „мало фали“ значи да ће тај закон о платним разредима бити усвојен у неколико наредних месеци, или ће, опет, и следеће године бити одложено његово ступање на снагу? Зашто је то важно? Зато јер се тиме избегава арбитрарност као једна од главних одлика ове власти, као и ситуација да влада, министар или председник, као неки добри султан, везир, или калиф иде по царству и каже „сад ћете добити 3 одсто“, “сад ће ићи 5% повећања“, „сада ћемо срезати плате, ово јавно предузеће има велику плату, па им нећемо дозволити да повећају колико им треба итд“.

Да сте увели платне разреде, онда се не би догађало да чистачица у неком јавном предузећу, које је профитабилно само зато јер је монополиста, има знатно већу плату од доктора специјалисте или професора у школи. И то се опет помера. Дакле, зашто и до када?

Друго, такође врло важно: Ми смо у протеклом периоду овде ломили копља о оправданости смањења плата и пензија 2014. године, а што се правдало и бранило неопходношћу и потребама уштеде и стабилизације буџета. А само две ставке у овом  предлогу буџета, који предвиђа ова влада за наредну годину – изградња националног стадиона и аутопут Ниш-Мердаре, односно изградња аутопута према Приштини – отприлике, износе онолико колика је била читава уштеда за четири године на пензијама које су бесправно одузете нашим најстаријим грађанима.

Управо поставио питање у вези изградње "националног стадиона" (на још неутврђеној локацији), уз ново задужење од 250 милиона евра. И сада већ дефинитивне градње ауто пута Ниш-Приштина са, за почетак, 180 милиона евра. Само те две глупости су појеле скоро сву уштеду на пензијама.

— Ђорђе Вукадиновић (@djordjenspm) November 29, 2018

Дакле, драге колеге и господо министри, зар ви заиста мислите да је, у овом тренутку, Србији потребан национални стадион, национална спортска Арена у вредности од 200 или 250 милиона евра? Ко ће играти на њој? Ко ће је попуњавати и одржавати?

Дакле, драге колеге и господо министри, зар ви заиста мислите да је, у овом тренутку, Србији потребан национални стадион, национална спортска Арена у вредности од 200 или 250 милиона евра? Ко ће играти на њој? Ко ће је попуњавати и одржавати? Тим пре што и ови капацитети које тренутно имамо и ови постојећи стадиони углавном зврје празни.

Са друге стране, имамо тај чувени аутопут за Драч и Приштину. Чак 180 милиона евра је предвиђено само за прву деоницу овог аутопута (до Плочника). Дакле, ево вам само два конкретна примера нерационална и несхватљива буџетска издатка. А да и не помињемо геополитички аспект, који смо ја и неке колеге више пута наводили – да то више делује као да правимо аутопут за Албанце да брже и лакше стигну до Ниша, или ауто пут за НАТО – да би НАТО, ако крене на исток, могао преко тог аутопута лакше да се транспортује из Албаније и Драча, него што је тај аутопут заиста неопходан и приоритет Републике Србије.

Али, можда и није тако. Можда ја грешим. О томе треба да се разговара, али времена за ту врсту разговора – неће бити.

Али, можда и није тако. Можда ја грешим. О томе треба да се разговара, али времена за ту врсту разговора – неће бити

И последња ствар, односно, није последња, јер има гомила питања – повећање ТВ претплате, односно таксе за медијски јавни сервис?!

Кажу нам: ма, то је „само седамдесет динара месечно“ – и о томе смо већ разговарали неки дан на Одбору за културу. Да, јесте „само“ седамдесет динара. Али седамдесет пута неколико  милиона, пута 12 месеци – то је већ итекако озбиљна сума. То је игра малих бројки. И то што делује ситно, то накрају постане крупно. Кажу предлагачи да та претплата, односно накнада за медијски јавни сервис није подизана још од 2014. Па да, није. Али предлог је сада да се подигне чак за 40 одсто, док се, с друге стране, овде питамо да ли смо пензије и плате коначно вратили на стари ниво, или смо их подигли за 3, 5, 6 или 7 посто у односу на  2014. годину. Па није инфлација за ове четири године била баш толика – а ако јесте, зашто се онда и пензије и плате не дижу за толико?

Понављам, само ова два бесмислена напредна пројекта практично анулирају сву уштеду постигнуту на пензијама у претходном периоду. Нисам добио одговор. (Осим ако одговором не сматрам Маријанову "буџетску" дискусију коју је искористио да испљује мене - и Вука Јеремића)

— Ђорђе Вукадиновић (@djordjenspm) November 29, 2018

Владимир Маринковић: Хвала

Вукадиновић: ...Да не остане само на једнократној маркетиншкој прокламацији која добро звучи...

Владимир Маринковић: Хвала господине Вукадиновићу

(НСПМ)

Видети још: Ђорђе Вукадиновић: Такса за јавне медијске сервисе не треба да се повећава, јер они не врше своју функцију