Đorđe Blagojević: Kako se uništava srpska vojna tehnologija

Pre dvadeset godina Srbija je u sklopu tadašnje SFRJ izvozila vagone (smederevska Goša) visoko sofistikovanim nemačkim železnicama, traktore (beogradski IMT) celom trećem svetu, mašine alatljike (beogradski Lola) takođe, ali i u neke zapadne zemlje. 

Da podsetim, u predvečerje zločinačke NATO agresije Lola je – formalno preko Ingušetije – izvezao dva ogromna valjaonička radna stana u SAD. Izvozili smo oružje i vojnu opremu u nebrojeno mnogo zemalja trećeg sveta a u predvečerje prvog rata protiv Iraka SAD su tražile ponudu za izvestan broj “Orkana”, tada najboljeg višecevnog bacača na svetu. 

Ovaj sistem je razvijen u saradnji sa Irakom, napravljeno je osam komada plus prototip sa 2.000 raketa, a svi su bili vlasništvo iračke strane. Za našu vojsku nije napravljen ni jedan jedini. Zašto? Četiri sistema i 1.000 raketa su isporučeni Iraku, ostali nisu zbog sankcija UN. Četiri sistema su zarobili Hrvati u Travniku zato što nisu na vreme evakuisani u Srbiju. Nama je ostao samo prototip sa hiljadu raketa. I to je bilo dovoljno da se ovaj sistem proslavi u ratnim dejstvima u Hrvatskoj, Bosni i konačno na albanskoj granici. 

Posle rata, nikada nije obnovljena proizvodnja ovog izvrsnog oružja. Zašto? Zato što se danas naši proizvodi više ne proizvode ni za domaće tržište? Da li zato da bi se to tržište oslobodilo za uvoz znatno lošijih i skupljih stranih sistema? Ili jednostavno zato da Srbija ne bi imala adekvatnu odbranu od neprijatelja koji komad po komad rasparčava našu zemlju? 

Objašnjavaju nam da nema izvoza industrijskih proizvoda jer je naša industrija tehnološki zaostala i nekonkurentna. Možda je to u nekim oblastima i tačno, ali se moramo zapitati – ko je do toga doveo i kada. 

Tehnologija proizvodnje traktora se sigurno nije mnogo promenila u poslednjih 20 godina, a ni vagona, a u nekim oblastima, posebno u oblastima namenske industrije, tehnologija je, zahvaljujući uglavnom ličnim inicijativama, i značajno unapređena. Pa zašto onda? Da bih odgovorio na ta pitanja, daću kao ilustraciju nekoliko kratkih priča iz novije istorije. 

Priča prva: Jedna neformalna grupa inženjera iz Beograda je na poziv tadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske SRJ uradila idejni projekt balističkog projektila dometa 400 km. Od idejnog projekta se nije mrdnulo jer je ta ekipa na svakom koraku sabotirana od sopstvene države. Projekt je nastavljen u Iraku, gde ga je zaustavio rat, kada je Irak voljom SAD obrisan sa mape sveta, zatim u Libiji, gde je zaustavljen „dogovorom“ Libije i SAD da se zaustave takvi projekti, da bi konačno doživeo uspeh u Pakistanu. Zato u Srbiji niko i dalje nije zainteresovan za ovaj srpski projekat. A da smo 1999. godine imali projektil kojim smo mogli da dosegnemo Rim, Aviano, Beč – da li bi nas neko bombardovao? 

Priča druga: Tokom agresije Zoltan Dani, tada kapetan PVO Vojske SRJ razvio je značajno tehničko unapređenje zastarelih radara ruskih sistema PVO Neva. Teorijski bi to unapređenje omogućilo da takozvani “nevidljivi” (stealth) avioni postanu vidljivi i veoma ranjivi. Niži i manje vredni umovi – kako bi rekao Niče – nisu dozvolili ni da se proba tako nešto – ko si, bre, ti da čačkaš po nečemu što su ruski genijalci napravili. 

Nekada velika nesreća nekome donese i sreću. Godine 1999. NATO je započeo svoj zločinački pir na našem nebu i tada je došlo Zoltanovih pet minuta. Tačnije, 21 sekund. Niko više nije pitao da li je po propisima ili ne, ma samo gađaj, probaj bilo šta i pucaj. I došao je taj dan. Ali Zoltan nije bio brzoplet. 

Prvih nekoliko dana palio je radar samo nakratko, ispitivao svoj uređaj i podešavao. A onda je došao taj dan – Zoltan je uključio modifikovani radar i na ekranu se pojavio jedva primetni bris. Naredio je “pali” i bljesnula je vatrena kugla na nebu – F-117 je pao. Zatim još nekoliko istih modela i konačno neuništivi B-2! Rat je prošao, veliki deo istine je ostao do danas skriven, dokumentaciju su iz generalštabne dokumentacije pokupili američki oficiri posle izdajničkog puča od 5. oktobra 2000. 

Zoltan Dani je penzionisan i sada živi od porodične pekare. Da li je ovaj vrsni oficir i inženjer zaslužio ovakvu krunu karijere? Da li je Srbija to zaslužila? Zašto Srbija nije lansirala ovaj proizvod na tržište sofistikovanih sistema PVO? Da li zato da bi zaštitila zločince koji su ubijali našu decu? 

Priča treća: Početkom 2002 godine kraljevačku industrija vatrostalnih materijala Magnohrom posetio je predstavnik Ministarstva industrije Srbije. Ova fabrika, osnovana još 1948 godine, izrasla je u jednog od evropskih lidera u proizvodnji ploča od magnezita, specijalnog vatrostalnog materijala. Skoro celokupna proizvodnja je izvožena u Nemačku. Tokom teških 90-tih godina to je bio jedini rentabilni pogon Magnohroma. 

Izvoz je nastavljen uprkos sankcijama jer Nemci nisu imali zamenu za te materijale. Izvoz je stao tek tokom zločinačke NATO agresije 1999. Proizvodnja je, međutim, nastavljena, šleperi su natovareni čekali da stane zločinački pir. Direktor je s ponosom pokazao gospodinu iz Ministarstva svoj najbolji pogon. Ali ne lezi vraže... 

Gospodin iz Ministarstva je zavrteo glavom i rekao: „Ja sam upravo došao da vas obavestim da taj pogon mora prestati s radom jer je nerentabilan”. Agonija Magnohroma trajala je godinama. 

“Global steel holdings” kupio je ovu fabriku za neku smešnu cenu, ali proizvodnja nije pokrenuta. Naprotiv, novi vlasnik je rasprodao celokupnu opremu, digao kredit stavljajući u zalog upravnu zgradu i od tog novca isplaćivao mizerne zarade preostalim radnicima. Od nekada uspešnog kolektiva nije ostalo ništa. 

Ostali su zidovi i tri visoka dimnjaka iz kojih više ne izlazi dim. Dve godine suđenja i poništenje privatizacije. A odšteta? A krivična odgovornost? Gde je tu država? Gde je pravosuđe? 

Priča četvrta: Pre nekoliko godina u beogradski Institut za hemijsku tehnologiju i metalurgiju došla je ekipa stručnjaka iz Pakistana zainteresovana za izradu serije senzora na bazi MEMS tehnologije (jedna od najnovijih tehnologija u oblasti eletronskih senzora) a kasnije i kompletan prenos tehnologije u Pakistan. Veoma zadovoljni posetom i onim što su videli, pakistanski stručnjaci predložili su potpisivanje ugovora o daljoj saradnji: izrada određenog broja prototipova a zatim i transfer tehnologije i znanja. Delegacija IHTM je pozvana da poseti Pakistan radi potpisivanja ugovora. Do posete nikada nije došlo a ni do potpisivanja ugovora jer se direktor Instituta, inače član SANU usprotivio tome. 

Zašto? Zašto se ovo čini?! Da li zato da bi se sprečio dalji razvoj ove visoke tehnologije u našoj zemlji? 

Priča peta: Beogradski Jugoimport SDPR posećuje predstavnik Pakistana i izražava ponovni interes za proizvodnju jedne serije i kasniji transfer tehnologije i znanja za proizvodnju našeg najboljeg tenka M-84. Nekoliko delegacija posećuje Pakistan, odseda u skupim hotelima, i ništa! Zašto? 

Da li je u pitanju otvorena sabotaža interesa sopstvene države ili jednostavno intervencija sa strane. Možemo samo da zamislimo koliki je posao propušten. Jer za onu bivšu veliku državu prodaja M-84 Kuvajtu bila je posao decenije. A Pakistan je 50 puta veći od Kuvajta. 

Priča šesta: Beogradska firma EDEPRO je razvila modifikovanu verziju ruskog projektila za višecevne bacače “Grad” dometa 40 km uz preciznost od 0,5 odsto. Pakistan je pokazao izuzetan interes za ovaj projektil. Uprkos konstantnom sabotiranju ovog projekta od sopstvene države, koje je trajalo mesecima, firma je uspela da se pojavi na prezentaciji na pakistanskom tenderu. 

Pobedila je ubedljivo u konkurenciji tri strane firme. Ali državne institucije su učinile sve da spreče proizvodnju i prodaju ovog visokokvalitetnog oružja. Zašto? Da li zato da, ne daj Bože, ne zauzme deo tržišta zločinaca koji su nas bombardovali? 

Priča sedma: Vojnotehnički institut iz Beograda razvio je protivoklopni projektil “Bumbar”, dometa 600 m za primenu u urbanim sredinama. Projektil je razvijen u najtežim vremenima, sredinom 90-tih, u nemaštini, isključivo voljom i entuzijazmom zaposlenih. Ispitani su prototipovi, postignuti dobri rezultati, očekivala se serijska proizvodnja. Prošlo je više od decenije, ali od serijske proizvodnje ništa. Kao što nikada nije obnovljena proizvodnja toliko uspešnog višecevnog raketnog bacača “Orkan”. 

Priča o VTI može i da se proširi, “Bumbar” je samo jedan mali segment te priče. VTI je bio ogroman naučno-tehnički kompleks, smešten uglavnom u Žarkovu i Kumodražu, sa ogromnom eksperimentalnom bazom kakvu sigurno ne poseduje nijedna zemlja u svetu slične veličine, pa ni mnoge veće. Neki su ga svojevremeno nazivali „Jugoslovenska NASA“, što, imajući u vidu veličinu zemlje, nije bilo ni najmanje preterano. Jer to je bio i u prethodnoj i sadašnjoj državi najveći naučni i razvojni centar uopšte, ali ne samo u ovoj oblasti. Na neki način VTI je bio lokomotiva naučno-tehničko-tehnološkog razvoja u našoj zemlji. 

Država je u ovaj kompleks uložila milijarde dolara i, umesto da se taj novac sada vraća kroz projekte na međunarodnom tržištu, inženjeri – ono malo što je ostalo posle nekoliko „tranzicija“ – sede besposleni, ne svojom željom, i žive na rubu egzistencije. 

Od ogromnog potencijala koji je imao krajem 80-tih, više od 3.000 zaposlenih (VTI KoV i Vazduhoplovno-tehnički institut, zajedno, u to vreme sa budžetom oko 85-90 miliona dolara godišnje), institut je posle raspada SFRJ padao preko racionalizacije na oko 2.500, laganim osipanjem tokom deset godina sankcija i ratova na 1.200 krajem 90-tih, da bi konačno – masovnim otpuštanjem polovine zaposlenih pre nekoliko godina – došao na sadašnjih manje od 600 zaposlenih. 

Kada se ima u vidu kolika je cena školovanja jednog inženjera u ovoj oblasti, koja ne uključuje samo zvanične studije već i sazrevanje u samoj ustanovi, radom na veoma skupoj opremi i proizvodima, jasno je koliko cela država gubi. 

U međuvremenu, nekada najsavremenija oprema, pravo bogatstvo, ne održava se i polako propada. Tužno je videti ogromni trisonični aerodinamički tunel (jedan od najvećih u Evropi), koji je koštao stotine miliona dolara, koji još uvek radi punim kapacitetom zahvaljujući isključivo nadljudskom zalaganju osoblja, pokriven najlonskim folijama jer „nema novca“ za popravku krova koji prokišnjava. 

Posebno bi trebalo imati na umu: ako se ova situacija brzo ne promeni, izgubiće se teško stečena znanja, a ista se kasnije neće moći obnoviti jer nove generacije inženjera neće imati ko da obuči – prosečna starost vojnih inženjera u VTI je oko 50 godina, i vrlo skoro će biti penzionisani – a time će ono što je bilo naša vekovna tradicija biti nepovratno izgubljeno. 

Ko to čini i zašto? Da li je u pitanju nekompetentnost i glupost ili jednostavno veleizdaja? Ne bih da izvlačim konačne zaključke, ostavljam to čitaocu. Ali moram da pokušam da odgovorim na pitanje – zašto?  

Autor je profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu 

(Fakti)