Ђорђе Благојевић: Како се уништава српска војна технологија

Пре двадесет година Србија је у склопу тадашње СФРЈ извозила вагоне (смедеревска Гоша) високо софистикованим немачким железницама, тракторе (београдски ИМТ) целом трећем свету, машине алатљике (београдски Лола) такође, али и у неке западне земље. 

Да подсетим, у предвечерје злочиначке НАТО агресије Лола је – формално преко Ингушетије – извезао два огромна ваљаоничка радна стана у САД. Извозили смо оружје и војну опрему у небројено много земаља трећег света а у предвечерје првог рата против Ирака САД су тражиле понуду за известан број “Оркана”, тада најбољег вишецевног бацача на свету. 

Овај систем је развијен у сарадњи са Ираком, направљено је осам комада плус прототип са 2.000 ракета, а сви су били власништво ирачке стране. За нашу војску није направљен ни један једини. Зашто? Четири система и 1.000 ракета су испоручени Ираку, остали нису због санкција УН. Четири система су заробили Хрвати у Травнику зато што нису на време евакуисани у Србију. Нама је остао само прототип са хиљаду ракета. И то је било довољно да се овај систем прослави у ратним дејствима у Хрватској, Босни и коначно на албанској граници. 

После рата, никада није обновљена производња овог изврсног оружја. Зашто? Зато што се данас наши производи више не производе ни за домаће тржиште? Да ли зато да би се то тржиште ослободило за увоз знатно лошијих и скупљих страних система? Или једноставно зато да Србија не би имала адекватну одбрану од непријатеља који комад по комад распарчава нашу земљу? 

Објашњавају нам да нема извоза индустријских производа јер је наша индустрија технолошки заостала и неконкурентна. Можда је то у неким областима и тачно, али се морамо запитати – ко је до тога довео и када. 

Технологија производње трактора се сигурно није много променила у последњих 20 година, а ни вагона, а у неким областима, посебно у областима наменске индустрије, технологија је, захваљујући углавном личним иницијативама, и значајно унапређена. Па зашто онда? Да бих одговорио на та питања, даћу као илустрацију неколико кратких прича из новије историје. 

Прича прва: Једна неформална група инжењера из Београда је на позив тадашњег начелника Генералштаба Војске СРЈ урадила идејни пројект балистичког пројектила домета 400 км. Од идејног пројекта се није мрднуло јер је та екипа на сваком кораку саботирана од сопствене државе. Пројект је настављен у Ираку, где га је зауставио рат, када је Ирак вољом САД обрисан са мапе света, затим у Либији, где је заустављен „договором“ Либије и САД да се зауставе такви пројекти, да би коначно доживео успех у Пакистану. Зато у Србији нико и даље није заинтересован за овај српски пројекат. А да смо 1999. године имали пројектил којим смо могли да досегнемо Рим, Авиано, Беч – да ли би нас неко бомбардовао? 

Прича друга: Током агресије Золтан Дани, тада капетан ПВО Војске СРЈ развио је значајно техничко унапређење застарелих радара руских система ПВО Нева. Теоријски би то унапређење омогућило да такозвани “невидљиви” (стеалтх) авиони постану видљиви и веома рањиви. Нижи и мање вредни умови – како би рекао Ниче – нису дозволили ни да се проба тако нешто – ко си, бре, ти да чачкаш по нечему што су руски генијалци направили. 

Некада велика несрећа некоме донесе и срећу. Године 1999. НАТО је започео свој злочиначки пир на нашем небу и тада је дошло Золтанових пет минута. Тачније, 21 секунд. Нико више није питао да ли је по прописима или не, ма само гађај, пробај било шта и пуцај. И дошао је тај дан. Али Золтан није био брзоплет. 

Првих неколико дана палио је радар само накратко, испитивао свој уређај и подешавао. А онда је дошао тај дан – Золтан је укључио модификовани радар и на екрану се појавио једва приметни брис. Наредио је “пали” и бљеснула је ватрена кугла на небу – Ф-117 је пао. Затим још неколико истих модела и коначно неуништиви Б-2! Рат је прошао, велики део истине је остао до данас скривен, документацију су из генералштабне документације покупили амерички официри после издајничког пуча од 5. октобра 2000. 

Золтан Дани је пензионисан и сада живи од породичне пекаре. Да ли је овај врсни официр и инжењер заслужио овакву круну каријере? Да ли је Србија то заслужила? Зашто Србија није лансирала овај производ на тржиште софистикованих система ПВО? Да ли зато да би заштитила злочинце који су убијали нашу децу? 

Прича трећа: Почетком 2002 године краљевачку индустрија ватросталних материјала Магнохром посетио је представник Министарства индустрије Србије. Ова фабрика, основана још 1948 године, израсла је у једног од европских лидера у производњи плоча од магнезита, специјалног ватросталног материјала. Скоро целокупна производња је извожена у Немачку. Током тешких 90-тих година то је био једини рентабилни погон Магнохрома. 

Извоз је настављен упркос санкцијама јер Немци нису имали замену за те материјале. Извоз је стао тек током злочиначке НАТО агресије 1999. Производња је, међутим, настављена, шлепери су натоварени чекали да стане злочиначки пир. Директор је с поносом показао господину из Министарства свој најбољи погон. Али не лези враже... 

Господин из Министарства је завртео главом и рекао: „Ја сам управо дошао да вас обавестим да тај погон мора престати с радом јер је нерентабилан”. Агонија Магнохрома трајала је годинама. 

“Глобал стеел холдингс” купио је ову фабрику за неку смешну цену, али производња није покренута. Напротив, нови власник је распродао целокупну опрему, дигао кредит стављајући у залог управну зграду и од тог новца исплаћивао мизерне зараде преосталим радницима. Од некада успешног колектива није остало ништа. 

Остали су зидови и три висока димњака из којих више не излази дим. Две године суђења и поништење приватизације. А одштета? А кривична одговорност? Где је ту држава? Где је правосуђе? 

Прича четврта: Пре неколико година у београдски Институт за хемијску технологију и металургију дошла је екипа стручњака из Пакистана заинтересована за израду серије сензора на бази МЕМС технологије (једна од најновијих технологија у области елетронских сензора) а касније и комплетан пренос технологије у Пакистан. Веома задовољни посетом и оним што су видели, пакистански стручњаци предложили су потписивање уговора о даљој сарадњи: израда одређеног броја прототипова а затим и трансфер технологије и знања. Делегација ИХТМ је позвана да посети Пакистан ради потписивања уговора. До посете никада није дошло а ни до потписивања уговора јер се директор Института, иначе члан САНУ успротивио томе. 

Зашто? Зашто се ово чини?! Да ли зато да би се спречио даљи развој ове високе технологије у нашој земљи? 

Прича пета: Београдски Југоимпорт СДПР посећује представник Пакистана и изражава поновни интерес за производњу једне серије и каснији трансфер технологије и знања за производњу нашег најбољег тенка М-84. Неколико делегација посећује Пакистан, одседа у скупим хотелима, и ништа! Зашто? 

Да ли је у питању отворена саботажа интереса сопствене државе или једноставно интервенција са стране. Можемо само да замислимо колики је посао пропуштен. Јер за ону бившу велику државу продаја М-84 Кувајту била је посао деценије. А Пакистан је 50 пута већи од Кувајта. 

Прича шеста: Београдска фирма ЕДЕПРО је развила модификовану верзију руског пројектила за вишецевне бацаче “Град” домета 40 км уз прецизност од 0,5 одсто. Пакистан је показао изузетан интерес за овај пројектил. Упркос константном саботирању овог пројекта од сопствене државе, које је трајало месецима, фирма је успела да се појави на презентацији на пакистанском тендеру. 

Победила је убедљиво у конкуренцији три стране фирме. Али државне институције су учиниле све да спрече производњу и продају овог висококвалитетног оружја. Зашто? Да ли зато да, не дај Боже, не заузме део тржишта злочинаца који су нас бомбардовали? 

Прича седма: Војнотехнички институт из Београда развио је противоклопни пројектил “Бумбар”, домета 600 м за примену у урбаним срединама. Пројектил је развијен у најтежим временима, средином 90-тих, у немаштини, искључиво вољом и ентузијазмом запослених. Испитани су прототипови, постигнути добри резултати, очекивала се серијска производња. Прошло је више од деценије, али од серијске производње ништа. Као што никада није обновљена производња толико успешног вишецевног ракетног бацача “Оркан”. 

Прича о ВТИ може и да се прошири, “Бумбар” је само један мали сегмент те приче. ВТИ је био огроман научно-технички комплекс, смештен углавном у Жаркову и Кумодражу, са огромном експерименталном базом какву сигурно не поседује ниједна земља у свету сличне величине, па ни многе веће. Неки су га својевремено називали „Југословенска НАСА“, што, имајући у виду величину земље, није било ни најмање претерано. Јер то је био и у претходној и садашњој држави највећи научни и развојни центар уопште, али не само у овој области. На неки начин ВТИ је био локомотива научно-техничко-технолошког развоја у нашој земљи. 

Држава је у овај комплекс уложила милијарде долара и, уместо да се тај новац сада враћа кроз пројекте на међународном тржишту, инжењери – оно мало што је остало после неколико „транзиција“ – седе беспослени, не својом жељом, и живе на рубу егзистенције. 

Од огромног потенцијала који је имао крајем 80-тих, више од 3.000 запослених (ВТИ КоВ и Ваздухопловно-технички институт, заједно, у то време са буџетом око 85-90 милиона долара годишње), институт је после распада СФРЈ падао преко рационализације на око 2.500, лаганим осипањем током десет година санкција и ратова на 1.200 крајем 90-тих, да би коначно – масовним отпуштањем половине запослених пре неколико година – дошао на садашњих мање од 600 запослених. 

Када се има у виду колика је цена школовања једног инжењера у овој области, која не укључује само званичне студије већ и сазревање у самој установи, радом на веома скупој опреми и производима, јасно је колико цела држава губи. 

У међувремену, некада најсавременија опрема, право богатство, не одржава се и полако пропада. Тужно је видети огромни трисонични аеродинамички тунел (један од највећих у Европи), који је коштао стотине милиона долара, који још увек ради пуним капацитетом захваљујући искључиво надљудском залагању особља, покривен најлонским фолијама јер „нема новца“ за поправку крова који прокишњава. 

Посебно би требало имати на уму: ако се ова ситуација брзо не промени, изгубиће се тешко стечена знања, а иста се касније неће моћи обновити јер нове генерације инжењера неће имати ко да обучи – просечна старост војних инжењера у ВТИ је око 50 година, и врло скоро ће бити пензионисани – а тиме ће оно што је било наша вековна традиција бити неповратно изгубљено. 

Ко то чини и зашто? Да ли је у питању некомпетентност и глупост или једноставно велеиздаја? Не бих да извлачим коначне закључке, остављам то читаоцу. Али морам да покушам да одговорим на питање – зашто?  

Аутор је професор Машинског факултета у Београду 

(Факти)