Декан Математичког факултета Зоран Ракић: Без већих издвајања за образованје и без реакције државе факултети ће остати без сарадника у настави и асистената

Решење овог проблема је у већим издвајањима за образовање, а самим тим и значајнијим повећањем плата и побољшању законске регулативе, сматра Зоран Ракић, декан Математичког факултета.

Уколико се настави овакав јаз у платама између стручњака за информативне технологије (Ај-Ти) и њихових колега опредељених за академску каријеру, факултети природно-математичке групације, а вероватно и неки други, за десетак година ће остати без професорског подмлатка, а још раније без асистената. То за наш лист тврди проф. др Зоран Ракић, декан Математичког факултета у Београду, и истиче да првенствено мисли на установу којом управља, Електротехнички факултет и, у мањој мери, Факултет организационих наука, установе које имају највише „ајтијеваца”. А онда и на друге факултете који образују стручњаке за Ај-Ти сектор као што су, на пример, Машински и Физички факултет.

Прошле године на Математичком факултету су се сусрели са овим проблемом када је у питању ангажовање сарадника у настави, што им је упалило црвену лампицу да стижу и већи проблеми академској заједници, уколико држава не одреагује и сачува овај образовни кадар.

Декан Ракић открива да им се лане на десет позиција за ангажовање сарадника у настави пријавило 6,5 кандидата и да нису попунили квоту, док је ове године она била кнап покривена. Истиче да не треба никога да буни то што су ангажовали „пола” стручног сарадника. И да ово значи да су се млади некада грабили за посао на факултету, док сада многи пристају само на то да половину радног времена проведу у амфитеатрима, градећи академску каријеру, док другу половину ангажовања налазе у Ај-Ти фирмама, у којима је бар три и по пута већа просечна плата.

Пре месец и по видех у медијима да је просечна програмерска плата у Србији око 250.000 динара, што је дупло више од просечних примања редовног професора Универзитета у Београду

"Сарадници у настави могу два пута по годину дана бити изабрани у то звање и након тога факултет доноси одлуку да ли ће да покрене процедуру и бира их у асистенте, у зависности од њихових резултата и потребе факултета. Ако се оваква тенденција настави и држава хитно не препозна поменути проблем, за неколико година нећемо имати потребан број асистената за извођење наставе. Држава деценијама одваја недовољно средстава за образовање и то се веома осећа у основном и средњошколском сектору, чији је ниво значајно опао у односу на време пре разбијања СФРЈ. Решење овог проблема је у већим издвајањима за образовање, а самим тим и значајнијим повећањем плата на свим образовним нивоима и побољшању законске регулативе у тој области. Пре месец и по видех у медијима да је просечна програмерска плата у Србији око 250.000 динара, што је дупло више од просечних примања редовног професора Универзитета у Београду, која су око 120.000 динара. Напомињем, на неким факултетима плате су веће јер имају много студената и разних пројеката. Сматрам да то није нормално, јер је потребно уложити много више труда и зноја да се стигне до академског професорског звања, него да се постане просечан „ајтијевац”. Зашто би онда млади и талентовани дипломци, из тог, а и из других сектора, остајали на факултетима", пита Ракић.

Додаје да је проблем и у премалим разликама у платама носилаца различитих академских звања, јер просечна зарада ванредног професора, коју даје држава, износи око 110.000 динара, доцента око 100.000, асистенти у просеку имају 72.000, а поменути сарадници у настави око 70.000. Пракса у европским државама, којима каже да наводно тежимо, јесте да су те разлике у платама између звања значајно веће. Наглашава да су на Математичком факултету, захваљујући већем броју студената, плате више за око 17 одсто и да редовни професори примају 145.000.

У децембру сам на додели доктората у Ректорату УБ разговарао са младим доктором наука, асистентом Грађевинског факултета. Рекао ми је да му је плата око 60.000 динара и пита се шта да ради

"И поред тога све мање и мање свршених студената жели да остане у настави на нашим најпопуларнијим ИТ смеровима. Док на наставничким профилима једва и да упишемо десетак академаца годишње, са тенденцијом даљег опадања, јер је професија наставника у основним и средњим школама толико обезвређена да то више нико не жели да студира, о чему сам већ говорио за ваш лист. У децембру сам на додели доктората у Ректорату УБ разговарао са младим доктором наука, асистентом Грађевинског факултета. Рекао ми је да му је плата око 60.000 динара и пита се шта да ради. Поред недостатка професора у школама са којим се суочавамо, сада се рађа тај проблем и у високошколским установама. Овакво стање је неодрживо на дуже време, јер ће довести до веома лоших последица и у високошколском систему Србије, као што је то већ случај у основном и средњошколском", истиче Ракић.

Додаје да им талентоване студенте одвлаче нарочито америчке програмерске фирме које последњих година у нашој земљи отварају своје аутсорсинг пословнице. Направе зграду, окупе тим српских програмера, отпусте оне у САД и другим западним земљама, јер овде исти производ плаћају неколико пута мање него у својој држави, а за наше људе плата коју нуде је много већа од просечне у Србији.

Остаћемо без квалитетног професорског кадра који ће се школовати за друге, боље плаћене професије као што је Ај-Ти, што ће свакако довести до пада квалитета наставе на високошколским установама у земљи

"Недавно су нам на научни скуп, Дванаести симпозијум „Математика и примене”, који организује наш факултет, дошле колеге са Универзитета Црне Горе и похвалиле се да је њихова држава препознала проблем и ове године им повећала плате за 70 одсто. Тако, редовни професори на факултетима у Црној Гори сада зарађују око 2.400 евра, повећали су зараде и лекарима, па сада доктори опште праксе код њих примају мало више од 2.000 евра. Тако би требало да буде и у Србији ако желимо да одржимо ниво високог образовања на садашњем степну. У супротном остаћемо без квалитетног професорског кадра који ће се школовати за друге, боље плаћене професије као што је Ај-Ти, што ће свакако довести до пада квалитета наставе на високошколским установама у земљи. Такође, сви редовни професори у Црној Гори имају исте плате, што је праведније, док код нас закон омогућава факултетима са више студената и пројеката повећање плата из сопствених прихода, што је, у мањој мери, случај и на нашем, Математичком факултету", указује Зоран Ракић.

Увозимо програмере, уместо да проширимо број студената ЕТФ-а

Донедавни декан ЕТФ-а проф. др Мило Томашевић, са Катедре за рачунарску технику и информатику, такође, истиче да им је проблем да задрже квалитетне сараднике у настави, касније асистенте у области информационо-комуникационих технологија (ИКТ), јер су изузетно тражени и добро плаћени на тржишту. Каже да их губе на два начина. Први је да су све утицајне високе школе у иностранству отворене за њих, тамо лако добијају стипендије па одлазе, а други је одлив квалитетних студената у ИКТ индустрију, која даје одличне плате, у самом почетку дупло веће него на факултету.

Не само да студенти у последњој деценији не желе да развијају каријеру на ЕТФ-у него чак нас и они који се запосле као сарадници и асистенти врло брзо напусте и пређу у индустрију

"А и позиције им много брже расту у индустрији. У Србији се академски статус споро унапређује. И добро га описује шаљива изрека чувеног писца и афористичара Душка Радовића да је улагање у главу дугорочно и неизвесно, а у стомак врло брзо даје ефекте. Не само да студенти у последњој деценији не желе да развијају каријеру на ЕТФ-у него чак нас и они који се запосле као сарадници и асистенти врло брзо напусте и пређу у индустрију. А у последње време то је све изразитије. Предлажем да држава стимулише материјални положај високог образовања, нарочито у приоритетнијим областима – истиче наш саговорник.

"Чак и ако одмах то примене, ефекти ће бити видљиви мало касније, зато је неопходно хитно нешто предузети. Похвално је што се улажу у инфраструктуру ЕТФ-а. Али требало би систематски улагати да више не увозимо програмере, већ да повећамо број студената на факултету. А баш за то треба више наставног особља, које немамо и које одлази из земље. Оптерећење послом наших асистената је изнад просека, затрпани су обавезама, мало их је, не могу да се посвете наставку академских студија и усавршавању. Док у ИТ фирмама то добијају кроз пројекте", подвлачи професор Томашевић.

(Политика)