Дејан А. Милић: Њих двојица

Римљани су конзуле Републике сматрали доњим вешом на телу народа, казао је једном Обрад Станојевић, легендарни професор Римског права. Па су их, вељаше он, мењали редовно, да не поприме неугодан мирис. Имао је луцидни лаф још сличних опаски, но простор на петој не дозвољава да их се сетим.

Могу само да, као лоше ђаче, закључим како у том случају избори имају улогу веш-машине. Која је савременом свету одавно прека потреба, а не луксуз. Тако их ваља и разумети. Чак и при чињеници да је, може бити, демократија заиста друштвена „околност“ у којој мудри предлажу, а будале одлучују.

Српска република је на Ђурђевдан опрала свој доњи веш, онако како је знала и могла. Без претпрања, центрифуга, омекшивача. Ручно. Попут наших прабака. Песком и батином. Сад иде време пеглања. Но, добро. Друго сам желео да кажем.

По Ђурђевдану и по четрнаестом дану отад, иако су такви дани увек некоме смак света, не деси нам се Армагедон. Претекосмо. Ми. И њих двојица. Захваљујући којима наша комендија ипак мало тукне на драму.

Борис зна да су први здимили они који су му се толике године клели у вечну оданост, уверавали га у његову урбану „надприродност“, који су, онанишући над својом преварантском памећу, дражили његову „државотворност без које нема живота Србији“. Који су му смислили „беле-листиће“ и на послетку му као једине пријатеље оставили предизборни пано и голи микрофон. И који га сад презиру што није био онакав каквог су га „волели“.

Тома сигурно зна да су на његове образе први својим лојавим пољупцима насрнули они који су двадесет година избегавали да га сретну, који су га вређали, подсмевали се његовој „сељачкој недоречености“ и зазирали од његове србијанске издржљивости. Који су му смишљали ратовање, гладовање, велеслаломовање кроз политику и идеологију. Који ће га обожавати док му траје мандат, гулећи му кожу, како би обмотали њоме своје неутољиве глади. Који ће га на крају оставити самог са предизборним паноом и голим микрофоном и кукати како су веровали погрешном.

И један и други, са свим својим манама, недореченостима, дечачким фантазијама, ипак су довољно одрасли и паметни и искусни да добро знају чему су себе изложили. Њима двојици је јасно да је лако Обами и безбрижно Путину (један држи у руци највећу батину на свету, а други где год убоде, потече нафта - где нема нафте, шикне гас). Али да никако не може бити лако првом у трошној и кишној колиби. У којој се, кад ти се разгори ватра победе, сви гурају око ње да се огреју, а кад те ошине мраз пораза, разбеже се куд који, као мишеви. У кући где је сенгруп одмах уз прозор и где се једино не доводи у питање државотворност цара Душана, иако нико вековима већ нема појма како је он владао.

Е, ако све то знају, па ипак су себе бацили у чељуст државотворне политике овакве државе, уз нас баш такве, онда мало поштовања за њих двојицу. Јер су ипак чвршћа грађа од нас.

А избори? Избора се не треба бојати. Осим оних избора после којих избора више неће бити.

(Данас, 24. 5. 2012)