Данас: Пре пола века Национални стадион у Сантијагу претворен је у мучилиште Пиночеове диктатуре

Пре пола века, 11. септембра 1973, у Чилеу је извршен војни удар.

Оружане снаге одане генералу Аугусту Пиночеу су уз прећутну подршку Сједињених Америчких Држава свргнуле изабраног председника Салвадора Аљендеа, левичара, марксисту по убеђењу, вођу чилеанских социјалиста.

Хунта је завела терор диктатуре. Угушене су тековине демократије. Почео је сурови прогон политичких неистомишљеника.

Једина два мундобаскета под небеским сводом

Национални стадион у Сантијагу, саграђен 1938. по узору на Олимпијски стадион у Берлину, средиште Хитлерове олимпијаде 1936, претворен је у логор. Понос архитектуре главног града и симбол уважавања Чилеа у међународном спорту постао је мучилиште и стратиште.

Монументално здање је укњижено у спортску историју по три значајна догађаја у ранијим годинама. Силом прилика, јер је погажено обећање о изградњи дворане, стадион је био прилагођен за Прво светско првенство у кошарци за жене у марту 1953.

Чиле је убедио Светску кошаркашку федерацију (ФИБА) да ће надаље све бити у реду па му поверен и Трећи мундобаскет за кошаркаше. Испрва је требало да се игра у јесен 1958, четири године иза претходног у Бразилу, али је до померања дошло управо због немара с халом, која није довршена ни до јануара 1959 (затим потпуно запуштена, а укровљена тек у првој деценији двехиљадитих).

После првог дела у друга четири града завршница је смештена на престонички стадион, који је преуређен у кошаркашку арену за 16.000 гледалаца.

За једини и женски и мушки шампионат под ведрим небом погодовале су временске прилике јер је у то време на јужној полулопти пекло лето.

Југославија на Мундијалу у земљи која нема ништа

А 1962, поткрај своје јесени, Чиле је био домаћин фудбалског мундијала, седмог по реду. Организација му је додељена на Конгресу ФИФА у Лисабону 1956.

Противкандидат је била Аргентина. Западна Немачка се повукла на захтев ФИФА баш зато да у трци остану само јужноамеричке земље, будући да су Аргентинци запретили бојкотом ако такмичење, после два у Европи (Швајцарска 1954, Шведска 1958), не буде на њиховом континенту.

Раул Коломбо, који је заступао аргентинску кандидатуру, завршио је излагање пред конгресменима речима: „Можемо да почнемо и сутра, јер имамо све”.

Следећег дана је чилеански представник Карлос Дитборн дао аргументе за своју земљу. Истакао је приврженост нације спорту, расну и верску толерантност и политичку и институционалну демократску стабилност. Позвао се и на члан 2 статута ФИФА, који указује да је мундијал значајан за промоцију фудбала у неразвијеним деловима света.

Поентирао је у контрасту Коломбовој надмености: „Зато што немамо ништа, спремни смо да учинимо све”.

Чиле је добио 32 гласа, Аргентина десет, а 14 чланова се уздржало од изјашњавања.

Југославија, која је учествовала на сва три претходна послератна шампионата, пробила се и на четврто. У европским квалификацијама Пољска је савладана у Београду с 2:1. У реваншу у Хожову је било 1:1. У потоњем међуконтиненталном дуелу, опет на Стадиону ЈНА, у октобру 1961. преслишана је Јужна Кореја с 5:1, а затим у новембру и у Сеулу с 3:1.

„Плави” су у такмичењу по групама играли у Арики на крајњем северу земље. Заузели су друго место, иза Совјета против којих су једино и изгубили (2:0).

За четвртфинале су дошли у Сантијаго. Ривал је била Западна Немачка, која их је у тој утакмици победила и у Женеви 1954 (2:0), на путу ка трону, и у Малмеу 1958 (1:0).

Југославија је пред више од 60.000 гледалаца на Националном стадиону начинила подвиг. Славила је с 1:0 голом везног играча Ријеке Петра Радаковића у 85. минуту.

Полуфинале с Чехословачком је играно у граду Виња дел Мар на 120 километара од Сантијага. Претрпљен је пораз с 3:1.

На Националном стадиону је затим био меч за треће место. Домаћин је победио с 1:0 поготком Еладија Рохаса у последњем минуту.

Његов шут из даљине је поткачио једног југословенског играча, лопта је променила смер и преварила је Милутина Шошкића, који је већ запливао ка супротном углу. И једној и другој репрезентацији то је најдаљи мундијалски домет икада.

У финалу су Бразилци сачували круну и без Пелеа, који је испао из строја због повреде баш у сусрету с Чехословацима у групи (0:0). Краљу фудбала се смркло, а свануло је његовој замени Амарилду, који се прославио у дуету са саиграчем из Ботафога Гаринчом. Гол је постигао и у одлучујућем мечу (3:1).

Звезда гост и са Шекијем и са Џајом

На Националном стадиону, рецимо, Црвена звезда је двапут учествовала на традиционалном Међународном турниру Чилеа. Црвено-бели су у јануару 1962. били својеврсна претходница репрезентацији.

Трофеј су и освојили. Прво су победили Ботафого (без Гаринче) с 1:0 преко Владимира Поповића. Затим су с домаћим великаном Коло Колом, који им је био противник и на мечу за титулу клупског светског првака у Токију 1991 (3:0), играли без голова, а у последњем колу су савладали Ференцварош с 3:2 погоцима Драгослава Шекуларца, једне од звезда потоњег мундијала, Војислава Мелића и Антона Рудинског, чији је гол био победоносни.

Кроз седам година, у јануару 1969, Звезда је дошла предвођена Драганом Џајићем и тренером Миљаном Миљанићем. С московским Динамом је било 1:1 (гол Џајића), а с Универсидадом де Чиле 3:3 (Војин Лазаревић два, Бранко Кленковски из пенала).

Уследии су порази с 3:2 против аргентинског Сан Лоренца (Лазаревић, Јован Аћимовић) и Коло Кола (Џајић оба), а једина победа је постигнута у последњем дуелу с Коринтијансом – 2:1 (Стеван Остојић, Лазаревић).

Гаврасови „Нестали” били су стрељани

На месту где је на угледном турниру играо и Пеле са Сантосом срповедена је 1973. најцрња државна репресија. У само два месеца, од 11. септембра до 7. новембра, колико дуго је стадион био колективни затвор, кроз њега је прошло око 12.000 несрећних душа. Црвени крст је у то време проценио да их је једном истовремено било око 7.000, а и више од 300 странаца.

Мушкарци су држани на терену и на трибинама, а жене у свлачионицама, подрумима и другим припадајућим објектима читавог комплекса.

Било је и погубљења. Стрељана је по и дан-данас непотпуним подацима 41 особа.

Запањујући кадрови о тортури коришћени су за документарне филмове „Национални стадион” из 2002. и „Црна видовчица” (лековита биљка црвеног цвета) из 2007. по сведочењима Харалда Еделстама, шведског амбасадора у Сантијагу тог доба.

Најзапаженије остварење направио је грчки редитељ Коста Гаврас у филму „Нестали” из 1982, у којем се говори о стварном стадионском погубљењу америчких новинара Чарлса Хормана и Френка Теругија, ухапшених у различитим данима на самим почецима хунте, под сумњом да су имали сазнања о улози ЦИА у свргавању Аљендеа. Њихова тела су пронађена накнадно.

Брежњев одбио меч на терену натопљеном крвљу

У јеку претварања фудбалског попришта у концлогор совјетска и чилеанска репрезентација су 26. септембра 1973. на Лењиновом стадиону у Москви (данас Лужники) одиграле први меч у међуконтиненталним квалификацијама за Мундијал у Западној Немачкој 1974.

Иако су границе Чилеа биле затворене, фудбалерима је дозвољено да оду на мегдан.

Пресудно је било залагање физиотерапеута државног тима др Јакоба Хела, који је покуцао на врата свог познаника генерала Густава Лејха, главног човека авијације, Пиночеовог блиског сарадника. Замолио га је да ургира на највишем месту с образложењем да би било повољно по слику земље у очима света да је поправи репрезентација. Државни врх је попустио, али је фудбалере упозорио да о ситуацији у отаџбни држе језик за зубима, иначе ће им настрадати породице.

Мреже су у Москви остале мирне.

Реванш је заказан за 21. новембар. Пиноче је одлучио да се игра на Националном стадиону, а не на неком другом у земљи. Утакмица је требало да му псслужи да покаже да су приче о злочинима у Чилеу непријатељска измишљотина.

Леонид Брежњев, генерални секретар Комунистичке партије СССР, дакле вођа Совјетског Савеза, одбио је „играње на терену попрсканом крвљу”. „Зборна команда” је у светлу блоковске поделе света остала код куће, али су Чилеанци ипак изашли на игралиште.

Председник ФИФА енглески сер Стенли Раус је инсистирао да се одигра и реванш. Претходно је послао инспекцију, која је зажмурила на оба ока кад је установила да постоје сви услови за утакмицу.

Сантос – Пиноче 5:0

Меч са замишљеним противником је трајао 17 секунди.

Аустријски судија је означио почетак, а капитен Чилеа Франсиско Валдез Муњоз је у десет корака дошао до празне мреже да је затресе. Истог трена је појурио у свлачионицу од нелагоде у стомаку.

Више од 20.000 принудно доведених гледалаца су се усиљено радовали, а у ствари су погледима тражили скровита места у којима су заточени били њихови рођаци, пријатељи, комшије…

Утакмица срама је регистрована службеним резултатом 2:0. Чиле је отишао на Светско првенство.

Тог 21. новембра није сасвим био без ривала. Да одмери снаге с њим прихватио је Сантос, који је дошао без Пелеа. Тај меч се памти као Сантос – Пиноче 5:0.

Нападач Карлос Касели, који је на центру ћушнуо лопту Муњозу за почетак фантомског сусрета, годинама касније се исповедио: „Срамота је било изаћи на терен без противника. То је театар апсурда. Све је било унапред одређено. И ко је требало да дода лопту и ко да постигне гол. Да сам имао храбрости, послао бих је у аут, али нисам имао храбрости”.

Касели је у историју мундијала ушао као први играч коме је показан црвени картон (уведено са жутим у Мексику 1970). Турски судија Доган Бабачан га је искључио на мечу с домаћином на Олимпијском стадиону у (Западном) Берлину.

Данас Национални стадион, који је у непосредној прошлости назван у част новинара Хулија Мартинеза Праданоса, чува сећање на жртве Пиночеовог режима меморијалним обележјима на трибинама.

Војни режим је пао 1990.

(Данас)

Видети још: Александар Вучић: „Експо 2027“ ће променити Србију, уложићемо 12 милијарди евра. Национални стадион готов до јесени 2026.