Danas: Anatomija poraza

Možda se jedino mitska tuga navijača minhenskog Bajerna mogla preksinoć uporediti sa šokom i nevericom dobrog dela Srbije da Boris Tadić više nije njen predsednik. Kako li se tek osećao Vojislav Šešelj u Hagu?

Srbija je bila pred teškim izborom; da li dati Tadiću treći mandat ili glasati za Tomislava Nikolića, koji sigurno ne bi bio favorit za predsednika Srbije 2012. da je tu futurističku anketu neko onog Petog oktobra uveče sproveo u Čačku, gde su Tomini preksinoć slavili.

Dobar deo Tadićevih birača se ponašao po principu: „Za Tomu nema šanse da glasam, a ovi su me iznervirali“. I to je to. Kampanja DS bila je pogrešna. Ona je iritirala mnoge potencijalne glasače Borisa Tadića kojima nije potrebno dodatno objašnjavati ko je Tomislav Nikolić. Iritirala je i marketinška virtuelizacija Srbije u toj kampanji, čime su banalizovani i realni (i ne mali) Tadićevi uspesi za sve ove godine. Tadić je prineo sebe na oltar stranke.

Raspisivanjem i predsedničkih izbora pomogao je koaliciji da nema ispod poražavajućih 20 odsto glasova na parlamentarnim izborima, ali je zato on platio ceh. Bojkotom drugog kruga, sumnjamo, izdali su ga i neki i u njegovoj stranci, kao i dobar deo snobovske „nove klase“ koja se formirala u Srbiji. Poražavajuće je da DS nema nijednog pravog lokalnog lidera u „užoj“ Srbiji. Đilas, Pajtić, Ješić, takvih nema južno od Beograda.

Nikolić, uprkos ideološkoj i marketinškoj varikini, i dalje nosi teške hipoteke prošlosti. Tačnije, pre svega je pod stalnom sumnjom šta li će da uradi; da li će iz njega da proradi radikalski atavizam, ili neki iracionalni potez tipa štrajka glađu.

Njegov eventualni uspeh zavisiće od stalnog i upornog anuliranja svih tih hipoteka. Afera sa navodnom krađom izbora zaličila je na štrajk glađu, u smislu neću, pa hoću u drugi krug. Stabilizovao ga je TV duel, cementirala ga je podrška Koštunice, a tačku na i, stavio je „osvetnički gnev“ Vesne Pešić.

Sećate li se predsedničkog duela: Koštunica - Labus? Eh, to su bila vremena...

(Danas, 21. 5. 2012)