Данас: Анатомија пораза

Можда се једино митска туга навијача минхенског Бајерна могла прексиноћ упоредити са шоком и неверицом доброг дела Србије да Борис Тадић више није њен председник. Како ли се тек осећао Војислав Шешељ у Хагу?

Србија је била пред тешким избором; да ли дати Тадићу трећи мандат или гласати за Томислава Николића, који сигурно не би био фаворит за председника Србије 2012. да је ту футуристичку анкету неко оног Петог октобра увече спровео у Чачку, где су Томини прексиноћ славили.

Добар део Тадићевих бирача се понашао по принципу: „За Тому нема шансе да гласам, а ови су ме изнервирали“. И то је то. Кампања ДС била је погрешна. Она је иритирала многе потенцијалне гласаче Бориса Тадића којима није потребно додатно објашњавати ко је Томислав Николић. Иритирала је и маркетиншка виртуелизација Србије у тој кампањи, чиме су банализовани и реални (и не мали) Тадићеви успеси за све ове године. Тадић је принео себе на олтар странке.

Расписивањем и председничких избора помогао је коалицији да нема испод поражавајућих 20 одсто гласова на парламентарним изборима, али је зато он платио цех. Бојкотом другог круга, сумњамо, издали су га и неки и у његовој странци, као и добар део снобовске „нове класе“ која се формирала у Србији. Поражавајуће је да ДС нема ниједног правог локалног лидера у „ужој“ Србији. Ђилас, Пајтић, Јешић, таквих нема јужно од Београда.

Николић, упркос идеолошкој и маркетиншкој варикини, и даље носи тешке хипотеке прошлости. Тачније, пре свега је под сталном сумњом шта ли ће да уради; да ли ће из њега да проради радикалски атавизам, или неки ирационални потез типа штрајка глађу.

Његов евентуални успех зависиће од сталног и упорног анулирања свих тих хипотека. Афера са наводном крађом избора заличила је на штрајк глађу, у смислу нећу, па хоћу у други круг. Стабилизовао га је ТВ дуел, цементирала га је подршка Коштунице, а тачку на и, ставио је „осветнички гнев“ Весне Пешић.

Сећате ли се председничког дуела: Коштуница - Лабус? Ех, то су била времена...

(Данас, 21. 5. 2012)