Даг Спелман: Кина не жели да буде империја

Најнасељенија земља у свету – Кина – има милијарду и 338 милиона становника и другу по величини економију, одмах иза Сједињених Држава. Захваљујући том наглом успону многи сматрају да ће једнога дана постати суперсила која ће доминирати светом. Али, да ли Кина жели такав статус? Са тим питањем обратили смо се пензионисаном америчком дипломати Дагу Спелману који је готово читаву каријеру провео у Кини.

„То је широко питање“, каже Даг Спелман. „Мислим да Кина није преокупирана светом већ унутрашњом ситуацијом. Та земља има највећи број становника у свету али веома мало обрадивог земљишта по становнику. Она има ресурсе, али јој је потребно још, па је усредсређена на свој унутрашњи развој. Кина жели да извуче свој народ из сиромаштва, да се развије у модерну земљу која би поново задобила део свог традиционалног статуса у Азији, па и у свету. Потребе су јој огромне и растуће. Али Кина не проповеда, у неком ширем смислу, жељу да се шири нити да доминира у смислу империје“.

Кинези не пројектују свој политички систем као модел, каже Даг Спелман. Проповедање комунистичке револуције из шездесетих и делимично из седамдесетих је престало. Истина, неке земље показују интересовање за тај, такозвани, „пекиншки модел“, који у основи има либерализацију економије уз истовремену строгу контролу политичке сцене. Али Даг Спелман каже да се ту постављају два питања.

„Прво је, да ли је он применљив и другде? Кинеска владавина је историјски увек била ауторитарна па је питање да ли је применљива у другим земљама. Друго питање је, да ли ће тај систем потрајати и у самој Кини? Они имају неке велике успехе, али и веома велике слабости, па морамо да се запитамо да ли то може да потраје? Да ли било која земља може да настави тако да расте“?

Као специфичне слабости Кине Спелман наводи огромно становништво, много остарелих људи, притисак на обрадиво земљиште, уништавање природе – јер се Кина толико сконцентрисала на производњу и раст и занемарила њихову еколошку цену – као и извесне немире и нелагодности због ауторитарног политичког система.

Али, зашто се кинески естаблишмент толико плаши различитог мишљења? Да ли Даг Спелман сматра да би оно могло да деградира или поруши то што је изграђено до сада?

„Мислим да страхују од тога. Најчешће кажу да се плаше нереда и хаоса. Нелагодно се осећају у систему у коме не контролишу све полуге. На пример, када посматрају нас и наш систем, најчешће се усредсређују на неред који он производи. Ми знамо тај неред и не осећамо се нелагодно због тога. Верујемо да из тог нереда може да проистекне већи напредак друштва. Али то они то не виде тако. Посебно се плаше поткопавања моћи Комунистичке партије. А Комунистичка партија када контролише жели да има тоталну контролу и уводи мере за одржавање такве контроле“.

Спелман каже да је у протекле три деценије у Кини дошло до неких политичких промена. Једна од најупечатљивијих је ограничавање мандата. Кина сваких 5 година бира новог председника, иако они обично остају 10 година на положају. То се догађа и сада, када сви очекују да ће потпредседник Ши заузети највиши положај. Међутим, Кина није либерализовала процес доношења одлука што остаје у домену партије и партијских функционера.

Али, ако би се у Кини појавила личност попут Михајла Горбачова, да ли би она доживела судбину Совјетског Савеза?

„То је оно чега се плаше. Када погледају на Совјетски Савез, који су добро познавали, мислим да се заиста плаше могућег распада. Центрифугалне силе свакако постоје. Нема земље која је покушала да одржи јединствену државу са милијарду и 300 милиона људи. Економске реформе дале су већу моћ покрајинама. Али ако би се појавио неко као Горбачов, ко би био критички настројен према најосновнијим структурама, распад Кине би могао да се замисли. Традиционално кинеске династије су трајале око 300 година. Дошле би на власт, учврстиле је у читавој империји, а затим би из једног или другог разлога претерале у томе, или би се раширила корупција или би владар постао слаб и она би се распадала. Постојали су периоди када је Кина била расцепкана на делове, а онда би дошао неки нови лидер. То је, мислим, нешто чега се плаше“.

(ВОА)