Cvijetin Milivojević: Moj odgovor njima

 U ime briselskih komesara, državni projekat denacionalizacije Srbalja i hajku protiv onih koji se opiru rasprodaji srpskog identiteta radi suicidnog cilja "EU nema alternativu", u Srbiji vode - dojučerašnji šovinisti i slični ekstremisti!?

Paradoksalno, ali, od pristojnog sveta ovde, očekuje se da poštuje mantru kojom je, tridesetih godina prošlog veka, sovjetskim građanima pretio staljinistički mejnstrim: "Ići protiv Staljina, značilo bi ići protiv kolektivizacije, protiv petogodišnjih planova, protiv socijalizma; značilo bi preći u tabor neprijatelja socijalizma i Sovjetskog Saveza, u tabor fašista..." Ili, kako je to govorio Sen-Žist (na početku francuske revolucije vatreni montanjar, potom fan Robespjerovog revolucionarnog terora i jedan od čelnika jakobinske diktature): "Patriota je onaj koji podržava republiku u celini; onaj ko je kritikuje u detalju, izdajnik je." Što je onomad, a i danas značilo da, u jednom periodu revolucionarne tenzije ili "spoljne opasnosti", nema precizne granice između političkih diverzija i objektivne izdaje - što bi rekao Merlo Ponti - humanizam je suspendovan, vlada je teror.

Pišem ovu kolumnu na dan kada je 1830, u prisustvu beogradskog paše i Kodže Miloša, pročitan hatišerif kojim je Srbija postala autonomna kneževina; na dan nastavka suđenja povodom zahteva za rehabilitaciju đenerala Nedića; i baš na dan u kome je, nastavku pregovora u Briselu, pristupila delegacija Ledenog Đurića, ispraćena tvrdnjom Njegove ekselencije da su pred Srbiju postavljena četiri nova uslova, među njima i onaj o međusobnom priznanju granica između Srbije s fusnotom i Kosova bez fusnote, slobodoljubivog, građanskog, anacionalnog, podrazumeva se...

Danas je rođendan (bivše nam) SFRJ - Republike, tradicionalni početak svinjokolja, pa je red da se zahvalim članovima udruženog antinacionalističkog poduhvata, naprednjačkim botovima i diplomcima kumrovačke političke škole, što su mi, glede "Bauk Hana kruži Evropom", održali mali tečaj pouke o krvoločnim - svugde u svetu prepodobnim, samo u Srbiji nepodobnim - "zverovima" nacionalizma, patriotizma i tome slično...

Tek, ako mi je dopušteno, samo da pitam taj deo jugonostalgičara koji, autošovinistički, za sva zla na ovim prostorima u proteklom veku optužuje upravo najveće žrtve: Jesu li to, može biti, Milan Kučan, Tuđman, Alija Izetbegović, vlada makedonskog VMRO-DPMNE, početkom devedesetih, ili Đukanović i albanska OVK, nešto kasnije, krenuli u otcepljenje od građanske konfederalne Jugoslavije zbog manjka građanskih ili zarad pribavljanja viška nacionalnih prava? Umesto diskvalifikacija, zašto ne podastrete neki protivargument mojim tvrdnjama da Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora, BiH, "Republika Kosovo", posle osamostaljenja, nisu zaživele kao anacionalne građanske države već, u svakoj od njih, dominiraju većinski narodi i, blago rečeno, nacionalistička politika? Zašto je to, i danas, za sve druge osim za Srbiju, zabranjeno konstatovati, a da te neko, zauzvrat, ne optuži za velikosrblje, ekstremizam, šovinizam, nacizam i kojekakve idiotarije koje, sve do jedne, rodno mesto imaju upravo u prvom ešalonu država EU?

Mrdnite malo, učitelji moji, pogledajte svet oko sebe, pročitajte nešto, bar iz sopstvenih izvora. Recimo, uvodnik u "Tajmu" iz maja 1997: "Hrvatska ima svoje neonacističko krilo, puno etničke mržnje, sa nacionalističkim simbolima i fašističkim pozdravom, a njihovi ekstremisti su, po balkanski mir, verovatno opasniji od Miloševića."

(Danas)