Цвијетин Миливојевић: Мој одговор њима

 У име бриселских комесара, државни пројекат денационализације Србаља и хајку против оних који се опиру распродаји српског идентитета ради суицидног циља "ЕУ нема алтернативу", у Србији воде - дојучерашњи шовинисти и слични екстремисти!?

Парадоксално, али, од пристојног света овде, очекује се да поштује мантру којом је, тридесетих година прошлог века, совјетским грађанима претио стаљинистички мејнстрим: "Ићи против Стаљина, значило би ићи против колективизације, против петогодишњих планова, против социјализма; значило би прећи у табор непријатеља социјализма и Совјетског Савеза, у табор фашиста..." Или, како је то говорио Сен-Жист (на почетку француске револуције ватрени монтањар, потом фан Робеспјеровог револуционарног терора и један од челника јакобинске диктатуре): "Патриота је онај који подржава републику у целини; онај ко је критикује у детаљу, издајник је." Што је ономад, а и данас значило да, у једном периоду револуционарне тензије или "спољне опасности", нема прецизне границе између политичких диверзија и објективне издаје - што би рекао Мерло Понти - хуманизам је суспендован, влада је терор.

Пишем ову колумну на дан када је 1830, у присуству београдског паше и Коџе Милоша, прочитан хатишериф којим је Србија постала аутономна кнежевина; на дан наставка суђења поводом захтева за рехабилитацију ђенерала Недића; и баш на дан у коме је, наставку преговора у Бриселу, приступила делегација Леденог Ђурића, испраћена тврдњом Његове екселенције да су пред Србију постављена четири нова услова, међу њима и онај о међусобном признању граница између Србије с фуснотом и Косова без фусноте, слободољубивог, грађанског, анационалног, подразумева се...

Данас је рођендан (бивше нам) СФРЈ - Републике, традиционални почетак свињокоља, па је ред да се захвалим члановима удруженог антинационалистичког подухвата, напредњачким ботовима и дипломцима кумровачке политичке школе, што су ми, гледе "Баук Хана кружи Европом", одржали мали течај поуке о крволочним - свугде у свету преподобним, само у Србији неподобним - "зверовима" национализма, патриотизма и томе слично...

Тек, ако ми је допуштено, само да питам тај део југоносталгичара који, аутошовинистички, за сва зла на овим просторима у протеклом веку оптужује управо највеће жртве: Јесу ли то, може бити, Милан Кучан, Туђман, Алија Изетбеговић, влада македонског ВМРО-ДПМНЕ, почетком деведесетих, или Ђукановић и албанска ОВК, нешто касније, кренули у отцепљење од грађанске конфедералне Југославије због мањка грађанских или зарад прибављања вишка националних права? Уместо дисквалификација, зашто не подастрете неки противаргумент мојим тврдњама да Словенија, Хрватска, Македонија, Црна Гора, БиХ, "Република Косово", после осамостаљења, нису заживеле као анационалне грађанске државе већ, у свакој од њих, доминирају већински народи и, благо речено, националистичка политика? Зашто је то, и данас, за све друге осим за Србију, забрањено констатовати, а да те неко, заузврат, не оптужи за великосрбље, екстремизам, шовинизам, нацизам и којекакве идиотарије које, све до једне, родно место имају управо у првом ешалону држава ЕУ?

Мрдните мало, учитељи моји, погледајте свет око себе, прочитајте нешто, бар из сопствених извора. Рецимо, уводник у "Тајму" из маја 1997: "Хрватска има своје неонацистичко крило, пуно етничке мржње, са националистичким симболима и фашистичким поздравом, а њихови екстремисти су, по балкански мир, вероватно опаснији од Милошевића."

(Данас)