Чему студирање ако се посао добија и потом напредује по партијско-послушничком критеријуму, а не по способностима, на основу знањa и диплома

Студентска побуна, мада протест звучи блаже, и најаве масовних штрајкова, личе на нешто што досад није котрљало силином да власт погази. Без жеље за нагађањем да ли ће оволика друштвена гибања довести до “владе у оставци” (и нових избора и политичких промена) сматрамо да вреди покушати докучити суштинске разлоге масовног незадовољства академске младости, и шире. Повод-окидач је општепознат - првоновембарски трагични догађај рушења надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду у коме је смртно страдало 15 душа, случајних путника. Али, узроци су дубљи.

Не задуго од трагедије, један за другим факултете су блокирали њихови студенти, организовани у неформална тела (пленуме). Незадовољни друштвеном прошлошћу докле им сећање сеже и онима који државу воде, студенти одбацују будућност која им се од тих истих, одозго, наговештава. Сасвим конкретно, “студенти у блокади” тврде су вере да им захтеви у вези са реконструкцијом “ж. станице" морају бити услишени - на светлост дана да се изнесе сва документација, и грађевинска и новчана те да се казне одговорни, било да су “велики” или “мали” играчи. Отворено сумњају на крађу, корупцију, лошу намеру, нестручност, самопромоцију, бахатост што је у збиру, сматрају, довело до катастрофе. И хоће да им одговоре дају једино надлежни органи, како то иде по подели власти. 

Неће студенти ни испреплетеност (јединство чак) странке и државе где је прва, супротно Уставу (члан 5), готово “власт потчинила себи”. Смењивост странака у влади и скупштини на нормалним, фер изборима срж је политичке слободе и демократије, ако ове уопште више игде има (sic!)

Истовремено, бунтовна младост се не обазире на денунцијанте, креаторе завера и дневне псеудотеоретичаре који знају ко ту стоји иза и шта је прави циљ (лоше осмишљен циљ анархиста компромитованих обавештајним подземљем хрватске државе, Ч. Антић). Господо владајући, студентска понуда вам је на столу, а после... после ће се видети. До тада, слободно наставите у стилу: студентски захтеви су испуњени, и више од траженог (А. Вучић); водиља им је хрватска “Блокадна кухарица” (А. Брнабић); не будите “корисни идиоти” попут моје генерације (С. Антонић), уз прегршт других негаторских погледа који не воде ничему. 

Па у каквом то друштву живимо и на шта то испаде вољена нам земља? Одговор није лак, ако је уопште могућ. У српском режиму један једини носилац функције има последњу реч у политичким препиркама и свему другом. Иако бди над свим документима током читавих ноћи он, ни физички ни ментално, не може да одлучује о свему. Али он то непрестано ради, доносећи неретко насумичне и неприпремљене одлуке (“децизионизам”), стварајући “конфузију надлежности” (какав Устав, бре). Као кључни фактор функционисања система, са огромном моћи и без председниковања странком, популарнији је од свих својих сарадника заједно. Они су смењиви и пролазни, мање више политички небитни па му се и не супротстављају нити ризикују, већ слушају његову изричиту вољу по сваком питању. Ако би, на пример, недавно, рекао да надстрешница није реконструисана, сви би то понављали, иако су можда неки знали нешто друго. Све су прилике да побуњена младост такав режим неће.

Али ако се овај наш недефинисани режим - као хибрид примеса популизма, ауторитаризма, конзерватизма, клептократије, квазипатриотизма, замишљене либералне демократије, децизионизма,   економског неоколонијализма, европејства са русофилијом на Путу свиле, и чега све не још - не подведе под слободарски Устав какав срећом имамо, будућност ће нам о концу висити

Неће студенти ни испреплетеност (јединство чак) странке и државе где је прва, супротно Уставу (члан 5), готово “власт потчинила себи” (бивало је тога у историји корпоративизма и других ауторитарних режима). Смењивост странака у влади и скупштини на нормалним, фер изборима срж је политичке слободе и демократије, ако ове уопште више игде има (sic!). Чему студирање ако се посао добија, и потом напредује, по критеријуму партијско-послушничком, а не по способностима и на основу знањем освојене дипломе. За свесног и амбицозног младог човека природно је да не пристаје на “страначку преференцију” као неприкосновено каријерно, напослетку и животно, мерило.

Вероватно је ово за “владајућу елиту” (и ону која једва чека да постане владајућа) последња прилика, може се рећи муком достижна попут Хималаја, да саму себе прочисти и друштво ослободи нагомиланих антивредности. Ретко је то, можда никад, у историји бивало. Али ако се овај наш недефинисани режим - као хибрид примеса популизма, ауторитаризма, конзерватизма, клептократије, квазипатриотизма, замишљене либералне демократије, децизионизма,   економског неоколонијализма, европејства са русофилијом на Путу свиле, и чега све не још - не подведе под слободарски Устав какав срећом имамо, будућност ће нам о концу висити. Како држави и друштву, тако и Србима и сваком грађанину.

"Студенти у блокади”, налик романтичним револуционарима, најјасније су то видели. Без лупе.