Чедомир Антић: Србија није војском окупирала Црну Гору

Црна Гора је прогласила присаједињење Србији, пошто је за такву одлуку гласала велика већина посланика окупљених на Подгоричкој скупштини. Србија није послала војску да окупира Црну Гору, нити је учествовала у сукобима који су уследили после скупштинске одлуке.

Црну Гору 1918. године нису ослободиле (ни окупирале) снаге српске војске. На овом стратешки споредном крају српских и југословенских земаља народ се, у време када је српска војска заједно са савезницима пробила Солунски фронт, дигао на оружје.

Српска војска је за то време хитала да заштити Далмацију, Ријеку, Марибор и Темишвар и да их, ако је могуће, задржи у границама будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У време заседања Подгоричке скупштине, око 30.000 четника и комита из редова народа Црне Горе организовало је власт на територији Црне Горе, али више на угроженом приморју - дакле, пре свега, у области Боке, која није била део Краљевине Црне Горе - било је стационирано око 700 војника Другог југословенског добровољачког пука, дакле добровољаца из крајева изван граница Краљевине Србије.

Подгоричка скупштина је изабрана у тешким и немирним временима, али је и таква представљала напредак и демократизацију у односу на време владавине краља Николе И Петровића. Она је била легитимна и њене одлуке су наставак политике која је од времена успостављања устава и некаквог парламентаризма, 1905. године, имала подршку велике већине народа Црне Горе.

Несумњиво је да је побуну присталица краља Николе подржавала Италија. Они су имали подршку у делу Црне Горе. Ова струја, „зеленаши“, поражена је прво политички, а затим и војно. Према њима је касније поступано сурово и Србија није баш промишљено и успешно интегрисала новонасталу државу. 

Став према уједињењу је код већине народа ипак био позитиван и тако је, без обзира на тешке године и губитак статуса државе, остало у наредним деценијама. Довољно је само напоменути да је народни устанак 13. јула 1941. избио свега један дан након што је, уз помоћ италијанских фашиста, „обновљена“ независност Црне Горе. Присетимо се само како су 1988. и 1989. припадници садашњег црногорског режима критиковали власти Хрватске и Словеније зато што нису славили Дан уједињења из 1918. године.

Сада је дошло ново време и нове су политичке и економске потребе. Корисно је будити етничку мржњу међу сопственим грађанима и уносно је сатанизовати Србију.

(Блиц)