Бранко М. Жујовић: "Ђуровски" из суботичких сокака

Препаркирање кадрова у јавном сектору по страначким интересним шемама, без образложења и сношења минимума одговорности, представља лош манир који ниподаштава јавни интерес

Када је на опште запрепашћење 23 милиона људи Милко Ђуровски 1986. године прешао из Црвене звезде у Партизан, кипећа знатижеља тадашње југословенске јавности ипак је била задовољена: прочуло се врло брзо да су у Љутице Богдана шкртарили на стану и стипендији, а Ђуровском по истеку уговора није било до даљег чекања. Остало је чиста историја српског фудбала и можда најважнија победа Партизана над Звездом.

Ми у Градској кући и по јавним предузећима немамо играче калибра Бошка, а камоли Милка Ђуровског. Стан и стипендија данас звуче превазиђено или чак смешно. Имамо, међутим, довољно моћних који сматрају да јавност не треба оптерећивати безначајностима као што су разлози промене директора у важним јавним предузећима.

Писао сам прошле недеље о друштвеном муку који је пратио избор вршиоца дужности директора Народног позоришта и нове чланице Градског већа. Данас смо гледали репризу таквог процеса. Одборници су спојили тачке дневног реда, ђутуре од тачке 8 до тачке 12 и без речи изгласали да Саша Петковић из болнице буде вршилац дужности директора Топлане, а да Дејан Љубисављевић и Александар Алексић мењају фотеље на релацији Суботичке пијаце – Суботица-транс.

Иако нерадо, донекле могу да разумем да расправе по пословнику у градском парламенту у вези са овим рокадама није било, јер су по среди оставке Алексића и Предрага Бобића. Алексић и Бобић имају усклађене политичке циклусе: оставке су поднели истог дана, 27. априла. Не разумем, међутим, зашто у скупштини или неком другом релевантном форуму јавности није приложена понека реч о свему томе. Макар нешто ситно о ономе што у Топлани намерава да уради Петковић, у Суботица-трансу Љубисављевић и у Суботичким пијацама Алексић, односно о разлозима рокаде Љубисављевић – Алексић.

Из бирократског образложења, које је одборницима данас штуро поднео Горан Ишпановић, грађанима није до краја могло да буде јасно која је пресуда Љубисављевића катапултирала из фотеље Суботичких пијаца у Суботица-транс.

Јавности није саопштено да је Виши суд, по тужби Петра Балажевића, поништио решење Скупштине града Суботице о именовању Љубисављевића за директора ЈКП “Суботичке пијаце” од 27. новембра 2018. године. Пресуду је потврдио Апелациони суд, након чега је ова постала правоснажна. Поништењем решења о Љубисављевићевом именовању за директора Суботичких пијаца судски је, дакле као незаконит, поништен и закључак Комисије за спровођење конкурса за избор директора.

Суд је утврдио да је поменута комисија донела погрешан закључак да Балажевић, Љубисављевићев противкандидат, није приложио тражени доказ о познавању “корпоративног управљања”, што је овај у стварности ипак учинио, па је читав поступак избора директора Суботичких пијаца постао ништаван. Отуда Љубисављевића СНС из Суботичких пијаца сели у Суботица-транс, а директора Суботица-транса Алексића у његову фотељу.

Грађани нису имали прилику да из прве руке сазнају ко је у градској управи одговоран за овај нимало лак пропуст, због ког су Суботичке пијаце три године имале незаконито постављеног директора и колико их је трогодишњи судски спор Балажевића са Градом коштао. Сумњам да је ико из градске управе из свог џепа платио судске трошкове, да ће због грубе грешке ико сносити одговорност и да ће због тога грађанима било ко упутити извињење.

Има ту још један важан чинилац: сама јавност. Док навијачи Звезде до данас Милку Ђуровском нису опростили прелазак у Партизан, на промену страначког дреса нико не обраћа пажњу дуже од недељу дана. Необразложена замена играча у околностима хронично испегланих дресова је закономерна. Мислим ту и на локалну опозицију која на тему рокаде директора није усопела да срочи ни једно једино смислено саопштење. Дресови као судбина, шта ли…

(suboticke.rs)