Branko Kovačević: „Telekom” nikako ne treba prodati

Akademija inženjerskih nauka Srbije oglasila se ovih dana sa starim stavom –  „Telekom” nikako ne treba prodati. I to pred samo zatvaranje tendera i izbor privatizacionog savetnika. Te činjenice, međutim, po oceni profesora Branka Kovačevića, predsednika ove asocijacije i jednog od najistaknutijih predstavnika naše tehničke inteligencije, nisu ga odvratile od nauma da u razgovoru za „Politiku” ukaže na mnoge razloge zbog kojih sadašnja vlada treba da odustane od prodaje nacionalne telekomunikacione kompanije.

U najkraćem, šteta bi bila neuporedivo veća od svake sume koja bi se za ovu kompaniju mogla dobiti.

Nekadašnji dekan Elektrotehničkog fakulteta i rektor Beogradskog univerziteta kaže da ga na takav zaključak navodi „mnoštvo starih razloga” koje su on i članovi Akademije saželi u četiri zaključka u dokumentu koji su nalovili „Stavovi o posledicama prodaje ’Telekoma’”, koji su dostavili i vladi.

Prvo, po njemu, ta kompanija je od strateškog značaja za zemlju. Ekonomske posledice prodaje „Telekoma” bile bi izuzetno negativne za građane, onemogućile bi razvoj telekomunikacione industrije, a sama privatizacija je nezakonita.

Na ponovljenu opasku, da su ti „stavovi” AINS-a zakasnili, jer je raspisan konkurs za privatizacionog savetnika, da se zna da prodaja „Telekoma” treba da se okonča do kraja godine, a neki znaju čak i kupca, Kovačević smatra da, ipak, nije kasno.

Možda će privatizacioni savetnik reći vladi upravo ono zašta se Akademija odavno zalaže – nije vreme za prodaju telekoma. Ko zna?

Odeljenje elektrotehničkih nauka AINS-a u ovom dokumentu podseća da „Telekom” poseduje kompletnu telekomunikacionu infrastrukturu. Kroz njegovu mrežu se prenosi saobraćaj mobilne telefonije i interneta drugih operatera, „Telenora” i VIP-a. SBB i „Orion”, posle „Telekoma” najveći fiksni operateri, takođe iznajmljuju kapacitete fiksne mreže „Telekoma”. Ova telekomunikaciona infrastruktura od ogromne vrednosti i značaja, građena je i unapređivana decenijama, počev od puštanja u rad prvog telefona 1883. Ukupne investicije „Telekoma” samo u 2013. iznosile su 18,8, od toga 5,25 milijardi dinara uloženo je u infrastrukturu, a preostalo su tehničke investicije.

Ukoliko se „Telekom” proda stranom kupcu, sav telekomunikacioni saobraćaj će prolaziti isključivo kroz mreže stranih kompanija. Nadzor i praćenje saobraćaja najefikasnije može da se obavi u velikim čvorištima fiksne mreže koju upravo „Telekom” poseduje.

Prepuštanje kompletne telekomunikacione infrastrukture strancima ugrožava vitalne interese države, jer se saobraćaj korisnika teško može zaštititi. I obrnuto, ukoliko se „Telekom” ne proda, korisnici za koje je važna tajnost podataka mogu komunicirati preko njegove mreže, s obzirom na njenu kompletnost.

Među ekonomistima preovlađuje mišljenje da „Telekom” treba prodati, i to što pre, jer zaostaje u razvoju, a i premijer je ubeđen da je sada pravi čas. Očekuje „najveću cenu u istoriji koju je ’Telekom’ mogao da dobije”.

– Koliko god da se bude dobilo, ako se proda, šteta će biti neuporedivo veća – tvrdi Kovačević. – Pored toga, ako ga proda, nerealno je očekivati da će Srbija moći da utiče na cene, nivo investicija i kvalitet usluga, a time i na zaštitu građana.

Ako se „Telekom” proda, operateri će biti vođeni samo profitom. Uspostavljanje brzog interneta u siromašnim opštinama i selima nema ekonomskog smisla. Za državu ima smisla i u svim planovima se predviđa razvoj siromašnih krajeva i sela ulaganjem u njihovu telekomunikacionu infrastrukturu. Za državu ima smisla i da zadrži veći broj zaposlenih koji će učestvovati u razvoju infrastrukture i obezbeđenju kvalitetnijih usluga, jer se država ne vodi isključivo profitom, tako da politikom cena „Telekoma” može da obezbedi pristupačnost onih usluga koje su važne za građane.

„Telekom” je jedina kompanija koja, pored SBB-a, može da obezbedi simultani prenos velikog broja televizijskih kanala, jer fiksna mreža ima znatno veće kapacitete od mobilne. Ako se „Telekom” proda, država neće moći da spreči inostrane grupe da potpuno kontrolišu medijski sadržaj, a njihovi interesi se ne poklapaju sa interesima građana Srbije, a nekad su i direktno suprotstavljeni.

Kada je reč o ekonomskim posledicama, prodaja „Telekoma” omogućila bi odlivanje velikih sredstava iz Srbije, dalje smanjenje broja radnih mesta, plata i penzija, povećanje budžetskog i spoljno-trgovinskog deficita.

Ako se „Telekom” proda, uslediće veliko otpuštanje radnika. Pri prodaji telekomunikacionih operatera u regionu otkaz je dobilo 50 odsto zaposlenih. U „Telekomu” radi 9.088 zaposlenih, od toga oko 3.000 inženjera, uglavnom elektroinženjera i mašinskih inženjera i 4.500 tehničara. U kompanijama u njegovom vlasništvu radi još 4.150 zaposlenih. Takođe, veliki broj inženjera i tehničara koji rade za dobavljače i podizvođače „Telekoma” gubiće poslove koje će novi vlasnik prebacivati u inostranstvo. Strani kupac može nesmetano da izvlači novac iz „Telekoma” kroz inostrane podizvođače i dobavljače da bi smanjio izdatke za porez. Smanjenje broja zaposlenih u oblasti telekomunikacija doneće nove gubitke u budžetu.

Ako „Telekom” pređe u tuđe ruke, tvrde stručnjaci iz ove oblasti, neće biti ništa od razvoja i proizvodnje u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija, u kojoj Srbija i sada može mnogo. Prodajom „Telekoma” praćenje novih tehnologija, planiranje i projektovanje telekomunikacionih mreža i izbor opreme potpuno se sele u inostranstvo.

Tako bi se smanjio nivo znanja domaćih stručnjaka, a oni najbolji će odlaziti u inostranstvo, jer će nivo posla ovde biti vezan samo za tehničku podršku. 

Aleksandar Mikavica 

(Politika)