Бранко Ковачевић: Штета од продаје Телекома би била непроцењива, страни оператер би бринуо само о профиту, који се не би задржавао у Србији

 Бранко Ковачевић, декан Електротехничког факултета, председник Академије инжењерских наука Србије, каже да би штета од продаје Телекома била непроцењива. Ако га држава прода, нереално је очекивати да ће Србија моћи да утиче на цене, квалитет услуга, али и на безбедност и заштиту података грађана. Не види ни економски интерес јер би страни оператер бринуо само о профиту, који се не би задржавао у земљи. У анализи АИНС-а, коју је потписао Бранко Ковачевић, оцењено је и да ће приликом продаје Телекома доћи до великих отпуштања у самој компанији.

Такође се наводи да страни купац “може несметано извлачити новац из Телекома кроз иностране подизвођаче и добављаче, да би смањио издатке за порез”.

Подељени су ставови о томе да ли треба продати Телеком. Спадате у оне који мисле да је реч о профитабилном предузећу и да колико год држава добије новца за ту компанију, штета ће бити неупоредиво већа. Који су ваши главни аргументи?

Први аргумент је то што Телеком државу ништа не кошта, напротив, он пуни буџет. Сума коју ће уплатити у буџет Србије биће већа него што је скупљено пара од солидарног пореза и смањења плата и пензија.

То је и предузеће које запошљава врло младе талентоване људе и тако решава проблем незапослености и великог одлива мозгова. Морам да подсетим да смо све старија нација, па се поставља питање ко ће радити у привреди наше земље ако сви оду. Трећи, ништа мање важан аргумент је то што је држава са тако моћним оператером од стратешког значаја у могућности да планира образовање кроз школовање кадрова за одређене струке. Да бисте ишколовали доброг инжењера, треба улагати минимум десет година. То нема цену. Такође, свима је јасно да је страни оператер заинтересован само за остваривање профита, који сигурно неће оставити у Србији. Њих не занима улагање у нашу науку и развој. Кад имате своју компанију, онда можете да учествујете у развојним пословима и да будете равноправни партнер, у супротном сте у колонијалној позицији.

Ваша струка се противи продаји, економисти различито гледају на то питање, једни су за, други против.

Економска логика је: купи јефтино, продај скупо. Телеком је већи провајдер, има веће тржиште и број претплатника него Вип и Теленор заједно. Он је инвестирао велики новац у своју опрему. Примера ради, за 600 милиона евра је купљена мобилна телефонија Републике Српске, а Телеком је присутан и у Црној Гори.

Ипак, цена Телекома пада. Заговорници продаје упозоравају да ће се тај тренд наставити и да ће бити све теже постићи добру понуду.

Роба вреди онолико за колико је продате. Тржиште одређује њену цену. Људи могу да изгубе пола своје имовине за један дан, што помало личи на коцкање. Колико је мени познато, цена Телекома јесте врло ниска, али је на пример ниска и цена нафте и то су светски трендови и политичке игре у које се не бих мешао. Оно што мене брине, јесте опасност да ћемо добити још нижу цену него када је претходна влада покушала да прода Телеком, па је тада срећом одустала, јер је схватила да га не треба дати будзашто.

Како коментаришете недавну изјаву премијера да "они који говоре о Телекому као сребрнини коју не треба продавати, у суштини немају појма о чему причају"?

Не бих превише да коментаришем ту изјаву и не знам ко саветује премијера, вероватно неко од економиста. Потребно је погледати реалне цифре и годишњи извештај о пословању. Ми бисмо од продаје можда добили милијарду и двеста милиона евра. То је сума коју Телеком може да заради и уплати држави за мање од две године. Иначе, ако бих морао да бирам и размишљам са стручног аспекта, евентуално бих продао мобилну телефонију. Интернет и фиксну телефонију никад. Инфраструктура се не сме дирати зато што је она национално добро. Када одлучите да дате инфрастуркуру, губите неке важне функције државе, као што су сигурност и безбедност грађана. Посебно је питање јавне управе, војске, полиције... Угрожавате цео систем, што ниједна озбиљна земља не ради.

Више пута сте поновили да Телеком запошљава младе стручњаке. Међутим, познато је да компанија има вишак кадрова, пре свега јер су запошљавани партијски људи. Колико и та чињеница утиче на развој, профит и конкурентност?

У праву сте, али запошљавање партијских кадрова није специјалност Телекома, него нажалост целог друштва. То су нестручни људи који се често налазе на местима за која немају квалификације и на пословима који нису предвиђени ни систематизацијом. Одговорност је на онима који су у државном врху и који толеришу такве ствари. Партијски људи свакако коштају Телеком јер добијају плату, али понављам, то не важи само за Телеком.

Држава се никад није одрекла таквог удомљавања својих људи. Напротив, сви знамо да су им они потребни као подршка и за политику коју воде, па и за сваке будуће изборе. Да ли је онда то добар показатељ да је држава лош газда?

Тачно је да смо друштво са високим степеном корупције и да се не понашамо домаћински, али није тачно да смо нестручни. Наши инжењери раде и у Теленору и у Випу, а потичу из исте школе. Све је ствар система и организације. Докле год политика управља предузећима, она ће запошљавати своје кадрове. Менаџмент на Западу не интересује ко му је газда, да ли је то држава или приватник и мора да послује под једнаким законским условима. Газда води рачуна о инвестицијама, али се не меша у стручну и кадровску политику. Овде код нас се власник пита за све. Значи, није проблем у струци, него у политици.

Ипак, признајете да велики број стручњака не успевате да задржите. Свакодневно пишете препоруке својим студентима који одлазе у иностранство.

У принципу, свако би остао овде да може да живи од свог рада. Примања су у иностранству сигурно много већа, мада и код нас има фирми које дају западне плате. Данас је тржиште глобално, што значи да и из Србије може да се комуницира и послује са целим светом. Верујем и да није све у новцу, ви људима морате да омогућите да реше неке егистенцијалне проблеме, али и да живе у уређеном систему. Не опредељује се човек тек тако да оде, јер онда оставља породицу, пријатеље, социјални живот... Утолико пре би требало радити на томе да их задржимо.

Предвиђате да ће велики број људи остати без посла уколико Телеком буде продат?

Искуство говори шта ће бити. Навешћу вам само један пример. Често сам боравио у Хрватској. Када је Дојче телеком купио њихову компанију, отпустио је половину запослених. Верујем да ће се код нас догодити сличан сценарио. Ми имамо тринаест хиљада запослених и мислим да ће се тај број свести на четири, пет хиљада људи. Будући власник више ништа неће улагати и инвестирати, већ ће се бринути само о профиту. Када се из Телекома, односно државе извуче довољно новца, имаћемо ситуацију као са Ју-Ес стилом. Словенци нису продали свог оператера. Подсетићу вас и да је Дојче телеком државна фирма, то је немачки пензиони фонд чији су власници немачки пензионери, који сваке године добијају дивиденде и највећи део профита одлази њима. Неће они остављати новац српским пензионерима и лечити нашу децу.

Да ли је позната имовинска карта Телекома и шта је све у његовом власништву?

Све је то државно, али је велико питање где и шта држава хоће да упише. Слично је и са ЕПС-ом: да ли ће држава да каже да је Ђердап ЕПС-ов или ван њега. Да ли ће да каже брана и пут су државни, а генератори и турбине су у власништву компаније. Зато понављам, инфраструктура се не продаје, јер је она веома добар механизам за пуњење буџета. Погледајте Велику Британију - два посто у њихов буџет уноси један енглески аеродром као што је Хитроу, због тога што њеним грађанима сваки дан авиони прелећу изнад главе.

Да ли се Академија инжењерских наука Србије, чији сте ви председник, касно огласила са старим ставом да Телеком не треба продавати?

Мислим да нисмо закаснили и све што радимо, радимо јавно. После објављивања првог отвореног писма упућеног премијеру, стручној јавности и грађанима, позвао ме је министар Сертић. Предложио је да организујемо заједничку трибину на којој би учествовали представници Министарства привреде и чланови Академије инжењерских наука. Свечана сала Грађевинског факултета је била пуна. Дошли су и људи из синдиката Телекома и економисти. Нажалост, министар је због обавеза био спречен да дође, али је уместо њега говорио државни секретар. Разменили смо мишљења, ми пре свега са становишта струке. Рекли смо свој став који никад нисмо крили.

Поводом приватизације Телекома огласила се и чланица Савета за борбу против корупције Јелисавета Василић, која каже да се према Закону о приватизацији јавно добро, какво је мрежа телекомуникација, не сме приватизовати или отуђити.

Као инжењери не можемо да се бавимо правном проблематиком, али се она никако не сме занемарити, напротив. На то питање је више пута упозоравала и Академија.

Једна од чланица АИНС-а ми је рекла да мисли да је битка вероватно изгубљена, али да се вреди борити бар због историје која ће се писати.

Рекао бих да битка није изгубљена. Верујем да ће нам поново бити понуђена срамотно ниска цена, коју држава неће прихватити.

Све је више петиција против продаје. Једну од њих покренуле су и ваше колеге, међу којима је велики број оних који одавно не живе у Србији.

Оно што помало изненађује јесте да се наши људи који живе на Западу највише противе продаји Телекома, што можда делује и као нека аномалија. Ми имамо и Клуб бивших студената Електротехничког факултета у коме су представници бројних генерација. Међу њима су инжењери који су отишли из земље средином прошлог века, после Другог светског рата. Само у Америци има их педесеак, затим у Швајцарској, Енглеској...

Ви развој домаће економије и индустрије везујете и за Телеком.

Управо тако. Њихов развој и конкурентност на тржишту се не може очекивати без компанија попут Телекома или рецимо ЕПС-а. Ту видим шансу и за мала и средња предузећа која би опслуживала велике системе. Последњи је тренутак да се започне процес реиндустријализације која би омогућила отварање нових радних места. Ми смо изгубили скоро милион радних места у индустрији од 1991. године до данас. И даље смо на граници рецесије. Бруто национални доходак би морао да буде око четири-пет одсто, да бисмо се за следећих 15-20 година вратили на ниво деведесетих. То не може да се уради без домаћих фирми.

Подсетићу и на следеће чињенице: прво је десет година санкцијама и изолацијом убијана привреда, криминализовано је друштво, а с корупцијом се ни до данас нисмо изборили. Догодила нам се и приватизација која је у већини случајева била пљачкашка. Наставило се са задуживањима и неповољним кредитима. Страни инвеститори су добијали и добијају субвенције.

Да ли то значи да мислите да би предност морали да добију домаћи инвеститори?

Да. Ми стално гојимо дебеле гуске, а нашим људима, ту не мислим на тајкуне већ на оне који би да живе од свог рада, ставља се омча око врата. Њих држава не пушта да зараде. Они плаћају високе камате, за њих важе други услови пословања, па се зато многа мала и средња предузећа гасе. Вечито смо на пола пута, транзиција код нас траје годинама, а све што почнемо немамо стрпљења да завршимо до краја.

Да ли сумњате да би новац од приватизације Телекома могао бити потрошен за отплату дугова и пуњење буџета?

Пракса нам даје за право да сумњамо где ће отићи паре ако се прода Телеком. Осим што су годинама фирме код нас продаване јефтино, а људи губили посао, паре од приватизације нису паметно улагане. Колико ја знам, приватизација служи да нешто побољшате, а не да погоршате. Никако не желим да улазим у питање друштвено- политичког уређења и да ли смо били једнопартијска или вишепартијска држава, али тврдим да смо имали тржишну и здраву економију. Своје производе смо продавали равноправно са водећим земљама. Једини смо ван западног блока владали најбољом технологијом. Извоз је био 70-80 одсто наше производње. Док смо владали модерном технологијом, били смо конкуренција модерном западном тржишту. Не спомињем данашње велике азијске „џинове“ као што су Кина и Јужна Кореја, они тада нису постојали.

Али ситуација се изменила, шансе су пропуштене и важе нека нова правила у новом распореду снага, односно конкуренције.

Нико нам не брани да применимо кинески модел. Кина је своје студенте школовала на најбољим светским школама, али их је вратила и дала им плате и боље услове рада него што би имали у Америци. Тако се ова земља уздигла и то само за четврт века. Ми још увек извозимо нашу памет коју овде школујемо и не стварамо услове за њихов повратак. Због многих погрешних корака сада можемо само да се присећамо како смо некада били економија са двоцифреним растом бруто националног дохотка и једноцифреном незапосленошћу. Нажалост, ситуација је сада обрнута.

(Нова Економија-Б92)