Branislav Ristivojević: Pismo podrške dr Jovani Stojković

 Sa neprijatnim iznenađenjem sam primio vest da je Sud časti LKS pokrenuo postupak protiv dr Jovane Stojković. Iznenađenje je neprijatno zato što se u rešenju o pokretanju postupka dr Stojković ne prebacuje da je svojim nemarom ili neznanjem narušila zdravlje pacijenta, nego da se usudila da govori. 

Srbija nikad nije bila poznata niti je bila lider u sferi negovanja ili razvijanja slobode govora. Prosto, nikad se nije u potpunosti razvila svest o tome koja je važnost slobode govora za srpsko drustvo. Zato su ovakvi besmisleni progoni i mogući.

Iako je nastala daleko ranije još u Antici, sloboda govora se konačno uobličila u anglosaksonskim društvima pre stotinak godina kao prenošenje koncepta slobodne tržšne utakmice u svet ideja. Po istoj logici po kojoj funkcionišu tržišta roba u materijalnom svetu, a to je slobodna konkurencija i eliminisanje monopola, trebalo bi da funkcioniše i zamišljeno tržište ideja u duhovnom svetu. Sloboda govora je u stvari mehanizam za ostvarivanje slobodne konkurencije i eliminisanje monopola na tržištu ideja. Svako ima slobodu da govori odnosno da plasira „robu“ na tržištu ideja, a ljudi kao razumni konzumenti ideja će odbaciti loše a prihvatiti dobre. Na isti način na koji bi na tržištu roba kupili dobru robu a odbacili lošu. Ako bi se na tržištu roba stvorio monopol, odnosno ekskluzivno pravo na nuđenje roba ili njihov otkup, ono bi propalo jer ljudi ne bi bili zainteresovni da na njemu konkurišu ako prave, slobodne, tržišne konkurencije nema. E vidite, isto se dešava na tržištu ideja. Kada neko pokušava da na njemu stvori monopol, odnosno da uspostavi ekskluzivno pravo da plasira ideje onda je takvo tržište monopolizovano i propašće.

Na ovaj način se i nauka razlikuje od religije ili ideološke dogme. Iako svaka nauka ima svoj naučni metod, svojstven sebi, što je jedna od načina na koji se nauke dele, postoji jedan naučni metod koji povezuje sve nauke, premošćava razlike između njih, i spaja ih u jedan pojam „nauka“, a to je naučna kritika. Upravo zahvaljujući njoj je, na primer, razvijena i vakcinacija kao medicinski zahvat. Da DŽener nije naučnom kritikom preispitivao inokulaciju da li bi se razvila vakcinacija? Da su mu zapušili usta kao što sad pokušavaju dr Stojković, da li bi se medicinska nauka razvila i otišla napred?

Suprotno nauci, razvijaju se religijska ili ideološka dogma. Njeni tvorci (proroci kao Muhamed ili partijski ideolozi kao Lenjin) postavljaju ih konačnom, isključivo, apsolutno i nedodirljivo. Sva polemika sa njima stvara sukob, neprijateljstva, kazne ili čak ratove (uzmimo kao primer ratove katolika i protestanata).

Razlike između nauke, s jedne strane, i ideološke ili verske dogme, s druge strane, je u posledici kritike. Tamo gde kritika izaziva preispitivanje kritikovanog sadržaja taj sadržaj je nauka. Suprotno, tamo gde gde kritika dovede do progona i kažnjavanja po svemu sudeći objekat kritike je dogma.
Ukazaću na možda najčuveniji takav slučaj, slučaj gde je nauka morala da ustukne pred verskom dogmom, slučaj Galileo Galileja. Kritički preispitijući odnose planeta u svemiru zaključio je da se sunce ne okreće oko zemlje već stvari stoje obrnuto. Na njegovu žalost time je dotakao versku dogmu po kojoj se se zemlja nalazi u središtu poretka i sa njom narušio je neprikosnovene položaje verskih poglavara i vođa. Suđen je i malo je falilo da ga spale na lomači zbog reči.

Da li Sud časti LKS želi da ostane zapamćen kao verski sud koji je zapalio Đordana Bruna zbog istih reči zbog kojih je umalo goreo Galilej? 

Krajnja netrpeljivost prema mišljenjima ili stavovima koja se ne sviđaju vlastodržcima najbolji su pokazatelj da li je neki poredak totalitaran ili nije. Rečju, kada neki poredak postavi osnovne postulate sopstvenog delovanja na pozicije isključivosti i hipermoralizma, tako nešto bi kod svakog razumnog bića moralo da upali signal za upozorenje da se sprema totalitarna i netrpeljiva budućnost i diktatura.  

Šta je greh dr Stojković? Odstupanje od jezičkog standarda ili obrasca dozvoljenog govora medicinske ideologije ili medicinske vere? Kada su to lekari u Srbiji postali sveštenici? Kada je to medicinska nauka u Srbiji postala vera? Kada su beli mantili postali mantije? Od kada je vakcinacija postala pričest pa da ne sme da se o njoj kritički govori? 

U normalnim državama Zapadne Evrope postoji samo jedan ovakav slučaj, slučaj u kojem je Lekarska komora Štajerske (jedan od saveznih država u Austriji) uzela licencu za rad čoveku koji je kritički govorio o vakcinaciji. Samo jedan od desetine i desetine lekara koji su se usudili da kritički govore u vakcinaciji. Taj slučaj je okončan po sramotu Komore na Upravnom sudu u Beču 2013. godine u korist lekara. Čovek je u potpunosti rehabilitovan i vraćena mu je licenca. Da li Sud časti LKS želi da taj isti žig sramote trajno udari na LKS? Da li Sud časti želi da pretvori LKS u lomaču za one koji imaju hrabrosti da misle i govore drugačije?

Optužba protiv dr Stojković prebacuje joj se „nestručnost, neetičnost i štetnost“ njenih stavova, a kao ključni optužba prebacuje joj se da je: „Pojava epidemije malih boginja u Srbiji direktna je posledica njenog delovanja“.
Da li je moguće izazvati bilo kakvu epidemiju nekim govorom, bez obzira koliko je takav govor „nestručan, neetičan i štetan“? Ovo je takva glupost i besmislica da tome teško da treba ozbiljnijeg komentara. Ne treba biti lekar niti stručnjak da se izvede zaključak da govori kako god bili „štetni“ ne izazivaju epidemije. Inače bi se mogao izvući i suprotan zaključak: „blagotvorni“ govori sprečavaju epidemije, zar ne? Pa u ovoj samoj kvazioptužnici se njeni pisci pozivaju na primer Rumunije u kojoj je izbila epidemija Malih boginja: po logici uzročno-posledične veze koju oni nude Sudu časti LKS dr Stojković je morala i tamo da drži govore, zar ne? Ali nije. Pa kako je onda tamo izbila epidemija?

Sledeći ovu istu nakradnu i izopačenu logiku tužilaca prema kojoj „štetni“ govori dr Stojković izazivaju epidemije, „blagotvorni“ govori zagovornika obavezne vakcincije(na primer dr Kona ili Dr Radovanovića) bi morali da suzbijaju epidemije, zar ne? 
Međutim, stvari ne stoje tako, govori, kakvi god bili, niti izazivaju bolesti niti ih leče. Govori mogu samo da štete nečijoj sujeti, osećaju za lepo ili materijalnim interesima, ali nemaju nikakve veze sa izbijanjem epidemija. Inače bi se pisci ove optužbe morali da namuče pa da objasne kao je 2011-2012. izbila epidemija Malih boginja u Srbiji iako dr Stojković tada nije držala nikave govore. S druge strane dr Kon i drugi doktori su tada držali „blagotvorne“ govore. Pa što onda nisu sprečili epidemiju Malih boginja? Ili, da stvar dovede do apsurda: Zašto dr Kon nije svojim „blagotvornim“ govorima sprečio epidemiju svinjskog gripa 2009. godine?

Na kraju krajeva, kada su već doktori koji su potpisnici ove kvazioptužbe toliko sigurni u ispravnost svojih stavova, što se boje da ih suoče stavovima dr Stojković? Pa njima su dostupni isti ti mediji koje koristi optužena, zar ne? I koriste ih, zar ne? Pa što onda njihovi stavovi nemaju blagotvoran uticaj na epidemije? Zašto svoje stavove ne suoče sa stavovima dr Stojković kada su već toliko sigurni da su u pravu?

Ali oni to ne rade. Oni pokušavaju da zloupotrebe Sud časti LKS da dr Stojković zapuše usta. Stoga postavljam dva retorička pitanja:
1) Ko poseže za prinudom u raspravi/dijalogu/debati? Onaj ko ima argumente ili onaj kome oni ponestaju?;
2) Ko proteruje svog oponenta u raspravi/debati/dijalogu sa mesta duela? Onaj čiji argumenti mogu da izdrže testiranje protivnim stavovima ili onaj čiji ne mogu?
Čak i kada bi se rečima izazivale epidemije i njima se mogle sprečiti, postavam pitanje: odakle nadležnost Sudu časti LKS da ograničava slobodu govora garantovanu Ustavom RS? Od kada lekari imaju dužnost da pacijentima saopštavaju samo indikacije kada primenjuju neko medicinsko sredstvo? Član 47. Etičkog kodeksa LKS pod nazivom „Obaveštavanje prilikom prijema u zdravstvenu ustanovu“ govori upravo suprotno:

„Lekar je prilikom prijema pacijenta u zdravstvenu ustanovu dužan da se pobrine da pacijent bude obavešten o rutinskim postupcima i o medicinskim tehničkim mogućnostima za njegovo lečenje.“

„Medicinske tehničke mogućnosti za njegovo lečenje“ podrazumevaju da se pored indikacija za upotrebu medicinskog sredstva, npr. vakcine, pacijentu izlože i kontraindikacije. Lekar nije dužan da ispoveda određenu epidemiološku veru, već da pacijentu objektivno izloži i razloge za i razloge protiv upotrebe određenog medicinskog sredstva.

Ako država sa aparatom prinude koji joj stoji na raspolaganju i svim ostalim resursima za sprovođenje politike u oblasti narodnog zdravlja, farmaceutska industrija koja sa ogromnim količinama novca „osvaja“ naklonost mainstream medija i doktori potpisnici ove kvazioptužbe svi zajedno nisu u stanju da objasne građanima da je prinudna vakcinacija opravdana koliko ima smisla optuživati za neuspeh njihove kampanje prinude dezorijentisanu internet komunikaciju zabrinutih i uplašenih roditelja sa doktorkom Stojković?

Ova kvazioptužba je pokušaj prevaljivanja krivice sa onih koji su dužni da jednom ozbiljnom, razložnom i upornom kampanjom narodnog zdravlja objasne građanima prednosti i mane vakcinacije, na dr Stojković. Neko nije uradio svoje epidemiološke domaće zadatake u Srbiji, lenj je, nema znanja niti svesti kako se to radi. Zato je i pokušao da to uradi prinudom, prvo prinudom Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, a sada kada to nije dovoljno i prinudom na dr Stojković. Kada prinuda nije dala rezultat, kao što nikada ne daje, je se svaki razuman čovek opire prinudi, sada svoj neuspeh, nerad, lenjost i glupost prikriva prebacujući odgovornost na drugog.

Glupost predlagača Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, ipak po meri štetnih posledica prevazilazi zlobu potpisnika ove kvazioptužbe. Predlagač tog zakona je u jednu osetljivu društvenu sferu, zdravstvenu zaštitu, uneo prinudu, i sada se čudi da ta prinuda ne daje rezultate. 

Apelujem na državu, a sada i na Sud časti LKS, da se okane prinude u onoj sferi koja najviše zavisi od poverenja građana, a to je zdravstvena zaštita. Koja mera lečenja daje efekte ako se sprovodi prinudno odnosno na silu? Zdravstveno osoblje vrlo dobro zna da se rezultat u lečenju može postići samo uz poverenje pacijenta u mere i terapiju koju lekar/medicinska sestra preduzima. Odnos sa lekarom je odnos poverenja, isto kao i sa sveštenikom ili advokatom. Ne ispovedate se pred sveštenika koji Vaše grehove ispriča pred parohijom, ne brani Vas advokat koji Vaše tajne otkriva protivnoj strani u sporu, ne lečite se kod lekara koji stanje Vašeg zdravlja otkriva državi kao da je saznanje o krivičnom delu koje doušnik prenosi policiji. Pretvaranje zdravstvenog osoblja u Srbiji u oruđa vakcinacione prinude putem obaveze da nagovaraju roditelje da vakcinišu decu protiv svoje savesti ili da prijavljuju one koji odbiju vakcinaciju kao da su policijski informatori razara temelje na kojima počiva sistem svake zdravstvene zaštite – poverenje u zdravstveno osoblje. I to je pravi razlog (ne)uspeha kampanje prinudne vakcinacije, a ne govori dr Stojković, dr Kona ili Dr Radovanovića. Što prinuda države bude veća to će i aktivni otpor građana i pasivni otpor lekara biti veći, a sve to na štetu javnog zdravlja. 

Sud časti LKS je pokrenuvši postupak po ovoj kvazioptužbi uzeo na sebe jedan sramotan, nezahvalan i štetan zadatak, da učestvovanjem u ovoj kampanji zastrašivanja i prinude putem kažnjavanja dr Stojković bude još jedan faktor u složenom i kompleksnom uzročno-posledičnom mehanizmu pada broja vakcinisanih građana. Time bi se nanela šteta:
a) interesima javnog zdravlja u Srbiji;
b) elementarnim ljudskim pravima i slobodama – konkretno slobodi govora;
v) interesima razvoja nauke putem naučne kritike.

Da li je Sud časti spreman da preuzme na sebe ovu štetočinsku ulogu? Otkud Sudu časti nadležnost da ukida slobodu govora garantovanu Ustavom RS? Da li je Sud časti spreman da celoj LKS priušti „šamarčinu“ Upravnog suda u Beogradu, na isti način na koji je Štajerskoj lekarskoj komori „šamar“ udario Upravni sud u Beču? Da li je Sud časti spreman da 400 godina nakon Đordana Bruna i ponovi „pali“ lomače inkvizicije za ljude koji se usuđuju da slobodom govora kritički preispituju postojeće naučne zaključke u medicini?
Na kraju krajeva, Galilej je da ga ne spale na lomači pred sudom inkvizicije izgovorio ono što se od njega pod prinudom smrtne kazne zahtevalo: „Sunce se okreće oko Zemlje“.
Međutim da li je to zaustavilo Zemlju u njenom putu oko Sunca?

(Živim za Srbiju)