Boris Tadić: Ako se svi slažemo da se u Srbiji o svemu pita samo jedan čovek, onda bi prvi zahtev morao biti, valjda, ostavka tog čoveka

Vučić se ne bavi izvlačenjem pouka iz ranijih kontramitinga, već samo pažljivim podešavanjem svakog koraka. Ovo nije prvi put da organizuje takav kontramiting, jer je već u godinama iza nas uspevao da zaustavi talase izražavanja nezadovoljstva građana i na taj način. Međutim, to mu ne bi uspelo da protesti nisu preuzimani na pogrešan način, tako da je deo organizacije takozvanih Vučićevih kontramitinga uvek i u delu organizacije protesta. Vučić uvek ima trojanskog konja u opoziciji“, navodi u razgovoru za Danas Boris Tadić, bivši predsednik Srbije i lider Socijaldemokratske stranke.

Na šta konkretno mislite?

Do sada su se spram kontramitinga, pažljivo određivale rute protesta, zahtevi, izostanak jasnog političkog epiloga. Tako da pouku bi trebalo da izvuče stvarna opozicija i građani koji imaju decenijsko iskustvo načina na koji su se gasili protesti, a iz njih Vučić izlazio samo jači, a opozicija slabija.

Vučić uvek ima trojanskog konja u opoziciji

Šta bi po vama opozicija trebalo da uradi i ima li ona snage za nešto drugačije akcije, kada ni kompletna opozicija nije stala iza zahteva za smenu Gašića, Vulina, ukidanje rijalitija i smenu rukovodstva RTS?

Opozicija itekako ima snage, ali je svih prethodnih godina pogrešno organizovana. I režim, na ovaj ili onaj način, upravo zbog svesti o tome da ova opozicija ima snage, preko svojih derivata pažljivo kontroliše način na koji se ta opoziciona snaga kanališe i organizuje. Od toga da li su baš svi stali iza tih zahteva mnogo je bitnije da li su svi koji su stali istinski opozicija. Najveći problem opozicije je što ne postoji istinsko zajedništvo onog dela opozicije koji zaista želi promene. A zajedništvo nije ako o svemu odlučuje jedan čovek, a drugima bude ponuđeno samo da ga slede ili ne. Uostalom, to već imamo na vlasti.

SDS je podržala zahteve?

Što se tiče zahteva mi kao Socijaldemorkatska stranka smo podržali te zahteve, ali nismo učestvovali u njihovom formulisanju, jer je to monopolizovano od strane parlamentarne opozicije. Međutim, taj deo opozicije u takvim potezima uopšte ne vidi problem da takva vrsta monopolizacije proizilazi iz izbora koji su održani u potpuno neregularnim uslovima. Ne možete jedan dan tvrditi da su izbori bili neslobodni, a drugi dan deliti opoziciju spram rezultata takvih izbora. Podržali smo ipak zahteve, ali dodali i da je ako se svi slažemo da se u Srbiji o svemu pita samo jedan čovek, onda bi prvi zahtev morao biti valjda smena tog čoveka.

Plašim se da već u takvim elementima možemo naslutiti da će i ovi protesti biti organizovani tako da se samo izduva ventil građanskog nezadovoljstva kao i svi prethodnih godina, što samo učvršćuje Vučića na vlasti. Pogotovo je indikativno što oni koji su obesmišljavali sve dosadašnje proteste su se ovima priključili nakon što su danima nakon tragedije ćutali. Nadam se da neću biti u pravu. I da naši građani razumeju da se ovde ne radi o reakciji na jedan tragičan događaj, već o reakciji na opštu eskalaciju nasilja i razaranje društva. Zato ovaj protest nije zloupotreba jedne tragedije, već otpor građana i opozicije koja bi trebalo da ih predstavlja na decenijsko vladanje nasiljem i strahom.

Predsednik Vučić izazvao je opoziciju da traži izbore i da će ih dobiti ?

Pa opozicija sve vreme traži izbore, pa ih ne dobija. Takvim manipulacijama Vučić samo kupuje vreme do raspisivanja izbora u trenutku kada on oceni da je za njega i SNS to najpovoljnije. Ponavljam, izbori će biti raspisani isključivo tada, a ne kada bilo ko iz opozicije to bude tražio i komično je da svojim zahtevima bilo ko pripisuje zasluge za raspisivanje izbora.

Koliko je pametno u ovom trenutku ići na izbore, obzirom da Vučić poručuje da opozicija ne može da bira vreme i na koje će izbore ići?

I kada me pitate da li je pametno ići na izbore i na kojim nivoima bi trebalo da se raspišu, moj odgovor je da ne možemo čekati pravi trenutak, jer se on prosto neće desiti.

Jedino što možemo je da maksimalno iskoristimo trenutak. Kada god i kakvi god da budu raspisani sve će biti podešeno spram interesa režima. Ali na nama je da energijom, snagom, znanjem i doslednošću, koja opoziciji svih prethodnih godina nedostaje, prevaziđemo taj izazov. Nikada u istoriji se ovakvi režimi nisu rušili zbog toga što su izbori bili raspisani u povoljnom trenutku za opoziciju, ili pod demokratskim uslovima.

Rušili su se onda kada dominantnu ulogu u opoziciji preuzmu oni koji zaista žele promene, znaju kako do njih da dovedu i imaju snage i volje za to. Ako budemo išli istim putem i pod istim palicama kao i do sada, ne možemo očekivati drugačiji rezultat. I nije potrebna nikakva posebna mudrost da se to uvidi.

Neshvatljivo je da smo kao društvo u stanju da ovoliko godina ponavljamo iste greške, ma koliko režim uticao na to svim sredstvima. Međutim, ako biračko telo može toliko puta da naseda na iste trikove, postaviće se pitanje da li bolje i zaslužujemo.

Sva medijska i druga mašinerija upotrebljena je da se opozicija i svi koji misle drugačije oblate i optuže da koriste strašnu tragediju u političke svrhe ? Da li se vlast uplašila te mase ljudi i tišine koja je vladala na protestu u ponedeljak?

Režim je sve vreme u tom strahu i zato od dolaska na vlast podešavaju sve u pravcu izbegavanja reakcije građana. U službi tog straha je i samo upravljanje strahom, kao i kontrola medija, optužbe na račun bivše vlasti i kontrola dela opozicije preko kog sistematski uništavaju opoziciju i opozicione stranke od 2012.

U službi tog straha je i enormno bogaćenje naprednjačke oligarhije, kako bi i u slučaju gubitka izbora zadržali finansijske poluge moći. A optužbe na račun opozicije da koristimo tragediju u političke svrhe su isključivo pokušaj režima da skrene pažnju javnosti sa svoje odgovornosti.

Sve što nam se dešava proteklih dana je apsolutno političko pitanje i obaveza svih iz opozicije je da politički reaguju na to. Koja je uloga opozicije u jednom društvu ako bi ćutala na zastrašujuću eskalaciju nasilja i potpuno razaranje društva? Pokušajem da u svrhu skretanja pažnje sa sopstvene odgovornosti depolitizuju ovaj stravični društveni problem, jedino režim na najgori način zloupotrebljava tragediju u političke svrhe. Dakle, moramo razlikovati odgovorno politizovanje, od neodgovorne političke zloupotrebe.

Masakr u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” pokazuje sve stravične krhotine našeg društva

Kako je u Srbiji stvorena atmosfera da ubiti nekoga nije zločin, ko je zakazao?

Razloge bi trebalo tražiti pre svega u protekloj deceniji u kojoj se sistematski u naše društvo upumpavala agresija i nasilje i u neverovatnom organizovanom procesu laganja i obmanjivanja građana Srbije. Masakr u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” ne mora nužno biti posledica patologije društva u kom živimo, ali sve što je usledilo je jasno pokazalo sve stravične krhotine našeg društva. Svih proteklih godina upozoravam na razaranje društvenog tkiva. Živimo u zemlji u kojoj se u rijaliti programima promovišu i veličaju kriminalci i ljudi osuđeni za ubistva, samo da bi se time podizala gledanost i političkog programa režimskih televizija. Šta se drugo moglo očekivati u zemlji u kojoj građani 24 sata na Pinku imaju red programa koji promoviše kriminal i nasilje, pa red obraćanja predsednika države?

Šta očekivati kada ljudi bliski režimu svakodnevno na društvenim mrežama demonstriraju bahatost, luksuz i svemoć?

Kada smo kod toga, ne bi trebalo zaboraviti da se neposredno pre ovog talasa nasilja pojavio i nasilnički snimak sina Vučićevog kuma kako ponižava i vređa policiju u divljačkoj vožnji Lamborginijem. I znamo kako se ta afera zatvarala od strane MUP-a i Gašića. Ali razvaline koje ostaju u društvu se ne mogu zatvoriti. Nažalost, posledice kreiranja takve atmosfere ovih dana vidimo u najgorem obliku. Agresija i nasilje su jedna od osnovnih alatki režima i tragične posledice takvog načina upravljanja zemljom su bile zakonomerne. Međutim, zakazali su i svi oni koji su se borili protiv takve vlasti. Ta druga Srbija u protekloj deceniji nije ponudila mladima adekvatnu alternativu.

U prvoj godini mandata vlast je oslobodila polovinu zatvorenika

Vlast, čini se, ni jednog trenutka nije smatrala da i ona delom snosi krivicu za dvadesetak ubijenih mladih ljudi, ili možda grešim?

Nije realistično očekivati od vlasti koja je i kreirala ovu atmosferu u društvu, da se ponaša odgovorno i sagleda svoju ulogu u tome. Oni koji se nisu ponašali odgovorno prema uzroku, ne mogu se ponašati odgovorno ni prema posledicama. Nasilje i agresija su organski deo ovog režima i sasvim je očekivano da beže od svoje odgovornosti i da se i u ovakvoj situaciji služe agresijom i manipulacijama. Neverovatno je da su svi zaboravili da je ova vlast u prvoj godini svog mandata oslobodila polovinu zatvorenika, a ima indicija da su tim oslobađanjem i trgovali za novac.

Kriminalizacija Srbije je praktično bila predizborno obećanje ove vlasti. I jedino koje su ispunili. Umesto da to deset godina konstatujemo i kritikujemo, krajnje je vreme da počnemo da govorimo isključivo o rešenjima. Dok se svi čude, država i društvo se razaraju. Istim temama i u vezi sa režimom, ali i sa opozicijom, bavimo se deceniju i sasvim je očekivano da u takvim okolnostima promena može biti samo na gore.

Kako gledate na to što Srbija umesto umirujućih reči , danima bila prinuđena da sluša uznemirenog predsednika koji je i u danima žalosti najavljivao razračunavanje sa hijenama?

Srbija deset godina to sluša, pa bi svaka drugačija reakcija bila veliko iznenađenje. Svih prethodnih godina režim upravlja Srbijom stvaranjem podela i atmosfere u kojoj je politički neistomišljenik neprijatelj koga bi trebalo uništiti. Da su u Srbiji na vlasti ljudi koji su spremni da se suoče sa sopstvenom odgovornošću, ne bi ni došlo do ovakve atmosfere u društvu. Sve ovo je zakonomerna eskalacija načina na koji SNS vodi državu i manipuliše javnim mnjenjem. Kao što je sve ovo i zakonomerna posledica načina na koji su građani glasali 2012. uz podršku određenih socijalnih struktura, koje su imale značajan uticaj na javno mnjenje kroz medijsku podršku.

Dok smo mi upozoravali na sve ovo takvi su ih građanima predstavljali kao “Čerčila i de Gola”. Nemamo pravo da se čudimo što Vučić ne pokazuje odgovornost, a da se ne čudimo što je ne pokazuju oni koji su ga ustoličili na vlasti. Kako očekivati promene ako se danas smatraju najpozvanijim da drže lekcije o nasilju oni koji su do juče imali vlasnički udeo u Pinku, koji je medijski generator tog nasilja?

Mogu li mere koje je Vlada Srbije, na predlog predsednika bespogovorno prihvatila, nešto da promene?

Ništa drugo se nije moglo ni očekivati. Međutim, u državi u kojoj se o svemu pita jedan čovek, on za sve onda snosi i najveću odgovornost. Ako živimo u državi u kojoj su sve institucije samo marionete Aleksandra Vučića, onda su i ostavke i traženje ostavki ministara besmislene. Takvi zahtevi samo otvaraju manevarski prostor režimu da nastavi putem koji je i doveo do eskalacije užasnog nasilja širom Srbije svakodnevno.

Da li je u nadležnosti predsednika da obećava javnosti da dva “ monstruma neće videti svetlo dana i slobodu“, da preti smrtnom kaznom. Koliko u svemu ima populizma, a koliko on stvarno veruje u to?

Naravno da nije, ali takvo ponašanje bez izuzetka i po svakom pitanju gledamo više od deset godina. Promene će biti moguće tek onda kada prestanemo da se tome čudimo i to komentarišemo, a počnemo da nudimo rešenja tog problema koji je u potpunosti blokirao demokratiju i normalno funkcionisanje ne samo države i društva, već i svakodnevnog života svakog građanina ove zemlje.

Što se tiče anticivilizacijskog predloga vraćanja smrtne kazne, pa i to smo više puta čuli od ove vlasti. Međutim, svaki njihov predlog i reakcija je isključivo podešena prema potrebama manipulacija javnim mnjenjem, a ne neke politike koju oni zastupaju. Njihova jedina “politika” je transformisanje rezultata istraživanja javnog mnjenja u političke izjave. Upravo zbog toga su te odluke uglavnom u suprotnosti jedna sa drugom i nijedne se dosledno ne drže.

Sve što kažu danas u odnosu na istraživanja javnog mnjenja, mogu poreći sutra. I to redovno i čine. Kada državom počne da upravlja istraživanje i kreiranje javnog mnjenja, a ne politika, to je kraj demokratije, a početak ekstremnog populizma koji po pravilu jedno društvo dovodi do nasilja i ponora.

Šta govori o ovoj vlasti to što niko iz vlade, a ni sam predsednik nije našao za shodno da ode, zapali sveću, upiše se u knjigu žalosti, ode na sahranu. Zar vlast ne bi morala da prisustvuje i nečemu što nije prijatno i što ne donosi neke političke poene?

Verujem da je i ta odluka podešena prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja. Naravno da je bilo normalno da odaju poštu žrtvama i na taj način.

Predsednika Vučića je dosta izgleda pogodilo i to što ste deo teksta u Njujork tajmsu, pa vam poručuje sram vas bilo?

Nažalost, samo mali deo razgovora koji sam imao sa autorom teksta iz Njujork tajmsa je prenet. Mene bi jedino bilo sramota da ćutim u vremenu u kom se stravičnom kriminalizacijom uništava moja zemlja. Posvetio sam svoj politički život borbi protiv kriminala koji je ponovi preuzeo dominantnu ulogu u državi i jedina sramota bi bila da u tome stojim po strani.

(Danas)